Kad zivot nas sustigne

Bila je to lepa ideja….Blog o svakodnevici, onoj naizgled pretrpanoj, uzurbanoj, nervoznoj, onoj sto smo imali milion i jednu primedbu….

Sad bih se menjala, za trenutak onoga! Ali, nema nazad, tu smo gde smo i borimo se kako umemo…. Ovo su i dalje nasi dani, samo nekako neplanirano drugaciji…

LIMFOM! Stigao mene, ej, mene zdravu, jaku, nesalomivu 😦

Ukratko: 2017. je zakucala mocno na vrata – vec prvog dana sam imala nesto nalik na napad zuci, ali je proslo uz dva brufena, pa sam iskulirala. Onda Bozic, pa sv. Stefan, pa nismo ni stigli da se okrenemo, Zabac proslavlja prvi teen rodjendan… A meni se bolovi prikradu, pa placem i lezim na kuhinjskom podu, jer samo tu, na plocicama ne boli…

Narednih nedelju dana mi je sad kao u magli. Krvne slike, ultrazvuk, skener….ima tu nesto u stomaku, raste iza pankreasa, hiljadu i jedna dijagnoza i nista definitivno i naglas izreceno, a svi u strahu, svi namrsteni. Bolovi sve jaci, bilirubin porastao nebu pod oblake….. a ja lagano zutim….. Jedna noc u urgentnom pretvorila se u prijem …..

…..Prva hirurska – divni lekari, jos divnije sestre, interesantne cimerke, a ja u strahovitim bolovima sve prolazim – endoskopiju, operativno uzimanje uzorka, pokusaj ugradnje nekog mini stenta/cevcice u zucni kanal, stavljanje bilijarnog drena…..secam se svega, al samu informaciju o bolu sam zaboravila. Cudo jedno kako mozak radi! O tome koliko mi je lose i koliko zeljno iscekujemo rezultate biopsije ja pojma imala nisam. Bakana, Matori, moje najdivnije drugarice, svi su uz mene, cuvaju me, paze, obilaze….. Posete su srecom dozvoljene, pa je kod mene uvek neko, da mi odvuce paznju.

A onda stize i rezultat biopsije, a dijagnoza – NHL (Non Hodgkin limfom), od svega sto je moglo zvuci kao da je premija na lutriji…. promena klinike, pravac……

…..Hematologija – a tamo sok za moj sistem, “intenzivna nega”, sve naizgled tiho, sterilno. Danima sam se navikavala, prilagodjavala, plakala, borila sama sa sobom. Zatim su krenule terapije, pa temperature, pad leukocita, opadanje kose….. sto sam isplakala iako mi je kosa nikakva, tanka, kratka…..hemoroidi, kontrolni CT (smanjio se podstanar za 45% posle drugog ciklusa :D). Kako vreme i terapije odmicu pada i hemoglobin, ja gubim na kilazi sve vise, kolabiram od manjka snage, jedva gutam jer je sluzokoza sve bolnija….

Sve ukupno, na obe klinike provela sam 75 (!!!!) dana. Sedamdesetpet dana bez spoljne sredine, bez Pileta i Zapca, bez realnog sveta i DVADESET kilograma manje! (ovako nisam ni u srednjoj skoli izgledala! Tvigi, bogtemazo) ….. I kad sam konacno docekala da izadjem, na desetak dana, nisam znala sta cu prvo…. sve mi je nedostajalo, deca, mirisi, zvuci, moj krevet, moj wc…. U stanu naravno (jer se Bakana uselila) nista nije na svom mestu, ali who cares, zivot je pred nama, preslozicu sve kad ozdravim …..

Ovih dana se spremam lagano za V ciklus terapija. Dr je rekla da ce ih biti maksimalno osam…. Kontrol frik u meni vec pravi planove za neki beg na planinu u septembru…..

Idemo hrabro, idemo do ozdravljenja, korak po korak….. tesko je, pretesko, al junacki se borim, zbog dece, zbog svih mojih, zbog sebe…..

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s