Deca i karakter

Mnogo puta sam čula za decu sa teškim karakterom. Mnogo puta ih i susretala po igralištima, rođendanima, u vrtiću, školi. Čak i neka deca poznanika i prijatelja su mogla da se tako “označe”. Al sve je to nekako drugačije kad je to “neko tamo dete”….. Teškoće počinju kad shvatiš da u kući gajiš jedno takvo….. “Strong willed child”…..

Do skoro sam mogla da prodjem kao fenomenalna majka. Ovo starije je školski primer dobrog deteta (osim što je nekad “malo lenjiji”, što bi rekla Pčelica Maja), fin, kulturan, vaspitan…. Ono, što bi još moja baka rekla, krotko dete. Za njega je “ne” bilo “ne”, dovoljno ga je bilo izreći jednom i Žabac nije pravio pitanje oko toga, nije ispitivao granice. Štekeri, otvoren prozor, kuhinjska hemija….ništa nije bio problem, ni oko čega se nije ratovalo….. U onim retkim trenucima kad smo morali da se “kažnjavamo”, čuveni “timeout” je kod njega savršeno funkcionisao. Na sam pomen “pauze” išao je sam u sobu, sedao na krevet i smirivao se…..

Pile je sušta suprotnost…..”Ne” ne postoji, tačnije, može da se izgovori 186 puta ali do njega ne dopire. Osim ako ga on ne izgovara. Njegovo “ne” je tvrdo ko stena, jasno i glasno. Podržano i vrištanjem, ukoliko se dovede u pitanje! Granice, roditeljske, pak, postoje da bi se ispitivale. I kršile. Sve mora da se dotakne, isproba, omiriše, svuda da se popne, sve da se razbaca. Svaka aktivnost obavlja se isključivo kad njemu prija. I na način na koji mu prija. Ili se polemiše oko toga, prosto neverovatno! Progovorio je onda kad je njemu to odgovaralo. Prestao da sisa isto, po sopstvenoj odluci. Navikavanje na nošu/šolju i dalje traje (15. dan vezano, a pre toga smo imali nekoliko pokušaja – o tome ću posebno, nadugačko i naširoko, ali kad završimo poduhvat), rovovska bitka!

Najnovija borba je odlazak na spavanje: i dnevni i večernji!!!

Ujutro otvara oči čim oseti da sam izmilela iz kreveta, pre 7h…. “mamiceeeeeeee”, kreće traženje po stanu, pa me obično iz kupatila odvuče nazad u krevet da se još mazimo. Nakon polusatnog igranja “u tunelu” – pod pokrivačima, konačno je spreman da dan započne. Malo igre, malo klope, mnogo čaja i sedenja na noši, pa onda izlazak napolje i, tu negde oko 12-13h kreće sa zevanjem i trljanjem očiju…..Ali, ne lezi vraže, to sve možda jesu znaci da je dete spremno za podnevnu dremku….. Pile – jok! Kod njega to postaje signal za “žurku”!!! Kreće otimanje, vrištanje, skakanje po krevetu, bacakanje, lupanje nogama, pokrivanje preko glave…. Zatim oni silni fazoni za prolongiranje: “čaj sa medoooooom!!!”….”voooodaaaaaa”….. “supicaaaaaaa!…..” A kad istroši i njih kreće da iskače iz kreveta, na noge i naglavačke, pa dotrčavanje u dnevnu sobu, pa pentranje po stolicama, meni, policama….. i od spavanja naravno nema ništa….

Do uveče je već iscrpljen i histeričan, a onda se i sva ta ludila dodatno pojačavaju, usled zamora materijala…. Večera, kupanje, knjiga za laku noć, poljubac tati i bratu, pravac krevet……i onda opet, iznova, red po red, slovo po slovo, dva sata skakanja i rasprave i konačno zaspi, uz silnu muku, oko 22h najnajnajranije…..

Moji izmoreni živci jedva krpe kraj sa krajem, a on ih testira do krajnjih granica….Drugarice sam već udavila, al do sad ništa od predloženog kod njega nije urodilo plodom…..Moram da proučim nešto od “stručne literature”, negde neko nekako ima ideju kako ga obuzdati, bar malo…..

 

Do tad, odoh da mazuljkim malenog, dok mi sa osmehom kaže “neće spava, samo igra…..svadjaćemo se!”

Preopterecenje sistema

Postoji cuvena prica, od pre, bogami, 15 godina, kad je moja ex-svekrva izbelela moju fabricki golubije plavu majicu. Ne slucajno, vec iz najiskrenijeg ubedjenja da sam divnu belu potkosulju ubacila u masinu zajedno sa crnim vesom i upropastila je. Na stranu to sto je sate i dane potrosila vadeci dusu nesrecnom golubije plavom koncu, ali, ja sam onako klinacki, dvadesetpetogodisnje, bila prenerazena: kako li je samo mogla i da pomisli da sam ja ikako pobrkala ves!!!!

Vreme sadasnje:

…. gledam poslednjih 10 minuta u bubanj masine kako obrce nesrecne gace, peskire i crne carape i dve majice, a sve polako poprima sivkasti ton na +80… Kako li se to meni dogodilo???

Paaa, nisam se zapitala, ni jedne sekunde…. Ne znam ni da li je trebalo da se zapitam, al znam da moje mozdane vijuge nisu kakve su bile….

…..od silne hemije koju isprimah u poslednjih 9 meseci, a od koje sigurno nije stradala samo ova nesrecna kosa koja nikako da krene da bujno raste (a svi me ubedjuju da ce sad da grune, onako, junacki, gusto i jako ….. sto se vec da videti u zoni nogu, a da nije bilo trazeno, niti prizeljkivano, marfijevski……), vec i dokazano imam problem sa koncentracijom i manjkom paznje…….

(……a tek sto reci zaboravljam…. opet prica iz proslosti: moj tata je u nekim godinama krenuo da izgovara prvo sto mu padne na pamet kad ne moze neke reci da se seti, a posto je to iziskivalo ozbiljno vojno desifrovanje izrecenih recenica, ubedile smo ga da izgovori “jagodica” svaki put kad zapne, bar da ne moramo da pogadjamo gde je “nepoznata” 😀 ja jos nisam dosla do “jagodica” faze, ali sam krenula da opisno objasnjavam predmete i pojave…..)

…..od ubitacne kombinacije trogodisnjaka (“mamiceeeeee, mamiceeeeeee, mamaaaaaaaaaa, majkaaaaaaa, majkiceeeeeee……..aiiiiaiiiiaiiiii” dok me usput zapisava ko drvo, deseti dan odvikavanja od pelena, i odbija da ide na spavanje, bilo kad) i pubertetlije (“……akldhiausyd iausdiaush……….”, ne govori, actually, samo nesto promrmlja kad je pitan, ali ga je neophodno neprekidno terati na nesto – da se probudi, da ustane, da se obuce, da ostavi telefon, da namesti krevet, pospremi sobu, doruckuje, opere zube, sedne da uci, da se preslisa, baci djubre, iscupa punjac iz zida, ode u prodavnicu, odnese smrdljive patike na terasu kad ih izuje, da se istusira, da konacno udje u kadu jer vec je unutra pola sata a ni muva se ne cuje, da izadje vise iz kade i ostavi i nama malo vode, da pokupi vodu sa poda toaleta posle tusiranja, da pogleda za sobom kad izadje iz kupatila, da iskljuci tus kako se ne bih istusirala po glavi kad otvorim cesmu na kadi, da ruca, da se spremi za skolu, da krene u skolu, pa da l je sve poneo – telefon, kljuceve, mozak…..)…..

…..od besmislene zelje da sve frontove pokrijem – vec imam i dnevni raspored kad/sta/gde/kako cistim/spremam/organizujem , plan obroka za narednu nedelju, popisane decije obaveze, listu zelja za zavrsetak radova na Skadru, plan proslave decijih rodjendana u narednom kvartalu, plan za slavu, novu godinu, spisak stvari koje treba baciji i/ili (do)kupiti ……

….od viska stvari koje imamo po stanu…. pa dok krenem da rasklonim, pospremim i vratim na mesto, ma nemam pojma je l sam posla il sam dosla…. i sve nekako u krug…..tu se sad vec ozboljno bavim raskrcivanjem i bacanjem (ja sam ona manje sentimentalna, al zivim sa ozbiljnim hrckom (Matori) i kostovecrekoh neurednim tinejdzerom…..

Nego, sve sam ja to lepo isplanirala sta cu i kako cu, samo nikako da isplaniram i odmaranje dok se ne vratim na radnu temperaturu 🙂 A do tada ce da imaju sivi donji ves, sta da im radim….. Nek trpe, il nek sami do’vate ves u ruke.

Peglu sam im, po savetu lekara, odavno prepustila, pa sad ta ves-planina raste li raste…..

A ja, bar to, uspesno ignorisem…..

 

Deveti mesec ili novi početak

Devet meseci za mnom….za nama, jer su mnogi ovim bili opterećeni…. Pre svega Pile, Žabac i Matori…. i Bakana….pa onda obe kume i moje najbliže drugarice, kojih je, istina, baš mnogo 🙂

Mnogo je simbolike u 9 meseci i u samom septembru…..

Devet meseci se život stvara ali i brani…. Devet meseci sam udaljena od onih jezivih bolova na podu kuhinje…. Devet meseci borbe, otrova, mučnina, plakanja, strepnje…. Istih devet potpuno pretumbanog života, gostovanja kod kuće i života u bolnici…. Devet meseci zapisivanja simptoma, nus pojava, bolesničkog ritma, devet meseci popunjavanja ukrštenih reči, crtanja po bojankama, gledanja serija….. Devet meseci mog života, tako drugačijih od svega što sam ikad iskusila, a tako ličnih i poznatih sada….

Septembar je, ipak, nešto novo, jedan početak svega…. Nov život, nova kosa, nove pobede, velike i male, za svakog od nas….. Nove ideje, za život i okruženje….

Novi start sa Piletom oko fine motorike i govora, nove vežbice, igračke, nova dnevna rutina oko spavanja i klope….

Nove obaveze za Žabca u novoj školskoj godini i na hokeju, nova mađarska liga i nova oprema, novi raspored odlazaka kod svog tate….

Novo otkrivanje našeg emotivnog života za Matorog i mene, novi zagrljaji, novi pogledi uveče kad umorni malce konačno smestimo na spavanje a ne zaspimo i sami sa njima…..

Nova putovanja, planovi, snovi…..

Kao da je prvi put stigla, radujem se ovoj jeseni kao nikad do sada!