Polineuropatija od citostatika

Ne znam kad mi se ovo prikralo.

Bila sam ubedjena da sam super, samo jos da prodje PET scaner i ja sam na konju! Kraj godine, svodimo racune, duboko udahnem, uzmem vazduh i hrlim ka novoj godini, ostavljajuci sve lose u staroj…..

Danima oko PET-a su mi trnuli nozni palci. Levi vise od desnog, ali nisam tome preterano posvecivala paznje. Tri dana posle skenera isla sam po rezultate i napomenula svom hematologu da imam sve jace trnce u nogama pa me je poslala kod neurologa.

(Sto se tice rezultata PET scana, to je posebna prica, namerno je ostavljam za kasnije…..)

Sutradan sam vec bila na pregledu. Zakazani pregled u 12, na red sam stigla u 14h. Dr prespora, studenti na praksi, nervozni pacijenti u cekaonici….. Uglavnom, stigoh na red, udjoh, objasnih sta mi se desava…. Iscitavala je neku od otpusnih lista sa hematologije, pronasla vinkristin, rekla da se od njega javlja polineuropatija…. (Sta je uopste to, ja imam samo trnce…..?) … Uradila mi je i niz testova, a ja sam polako otvarala oci i suocavala se sa stvarnoscu…. refleksi u nogama – NEMA, ruke – TRESU SE, hod po liniji, nogu pred nogu – NE MOGU….., hodaj na prstima – ok, ajde na peta – NE MOGU 😦

Dg: Polineuropatija

Dalje analize: EMNG (“struja kroz iglice u misice, da provere gde je ostecenje, u nervu ili misicu, nije strasno, ali bolece…..”), rentgen kitchme (“da vidimo da nije neko ukljestenje”) i skener glave (“mora, zbog nestabilnosti, ali dobra si…..”)….

Izadjoh polu luda…. (cemu je doprinela i sizofrena dr “…. tako je moj ujak imao razne simptome i onda umro…..doduse imao je gorusicu i umro od srca…..” :O)…. sta sad, odakle krenuti, sad ce praznici….. Da li traziti drugo misljenje, novog neurologa, privatno?

Od tog pregleda, pre 2 nedelje, stigla sam do zakazanih svih planiranih pregleda. I do fizioterapeuta (moje veoma drage drugarice – i o tim tretmanima cu tek pisati), koji mi mnoooogoooo olaksava. I do mazanje ruske kreme “Sofija”, na bazi ekstrakta pijavice. I do novog neurologa.

A moje noge? Jezivo! Danima ne uspevam da opisem Matorom i Bakani kako se osecam. Oni me ne razumeju, pa ponavljaju: “Ma to su samo trnci, sta si sve prosla!” A ja placem….tonem ka depresiji, lagano…..Cekam da mi neko, iko, kaze “leci se”, al sve sto nalazim je “sa tim se zivi”….. porazava me cinjenica da sam do skoro mogla sve….hodala, cucala, bila maltene zdrav covek…..sad ne mogu ni tri koraka normalno da napravim a o penjanju uz stepenice bez pridrzavanja mogu samo da sanjam…..

Osecaj je jeziv….. imam utrnuta stopala, necije tudje noge, cimam se i klataram dok hodam, misici me ne slusaju, neke zile u tabanima me bole, stopala kao da su mi u gipsu (to je pravi opis), danas shvatih i da mi prejako svetlo smeta….. I sve to za samo dve nedelje….. Rapidno mi se stanje pogorsalo, a ne znam kako da to sve zaustavim…..kamoli kako da vratim onu zdravu sebe…..

 

A nova godina je tu, smeje mi se…..

Iskustvo: PET skener

Malce sam još sinoć poslala kod Bakane. Da mogu da se naspavam, razvlačim ujutro po stanu i naravno, ne zaboravim da ponesem sve što treba. Međutim, od spavanja nije baš bilo bog-zna-šta, što od treme, što od gladi, što od kijavice! A lepo mi je dr rekla da se potrudim da na dan pregleda budem zdrava! Ko za inat, Žabac je dovukao neki virus (pola tima je bolesno) i razdelio po kući….

Uglavnom, psihički je bilo najteže. Trebalo se suošiti sa ponovnim odlaskom u KCS, proći pored Klinike za hematologiju…Noge su mi bile kao od olova (mada je tome doprinelo što i dalje imam ozbiljne trnce u levom stopalu), jedva sam odšetala od kuće do poliklinike.
Nacionalni PET centar u poliklinici KCS se nalazi na nivou -2. Najlakši put do tamo je kroz bočni, “ulaz za zaposlene”, kroz rotaciona vrata, pa niz eskalator odmah iza portirske kućice. Kad se siđe na donju etažu, PET centar je pravo kroz staklena vrata.

Kupih tri male vode (potrebno je popiti minimum 1 litar vode pre početka procedure) i smestih se u čekaonicu, zajedno sa još 8 današnjih sapatnika. Pripremila sam se na dugo čekanje, poučena prethodnim iskustvom. I mnogobrojne odlaske u toalet.
Ovaj put su, međutim, bili dinamičniji. Veoma brzo me je sestra prozvala da uzme neke osnovne podatke, izmeri težinu i visinu (60kg, ugojila sam se ceo kg od septembra!!!), izmeri šećer u krvi (4,7! Školski!) i plasira braunilu. Uhhhh, stresla sam se čim je rekla da ispružim ruku, al je zapravo bila veoma nežna. Svakako da psiha čuda čini, ko zna koliko će mi vremena trebati da bar malo zaboravim na tolika bockanja. Tu sam odmah i poskidala sve metalno sa sebe (minđuše i brushalter, pantalone se na samom skeneru spuste do kolena). I obišla wc prvi put.
Posle još malo ćekanja primila me je i dr, ispitala o istoriji bolesti, predala sam joj sve kopije medicinske dokumentacije i obavestila je o kijavici. Kad smo već kod kijavice, samo da kažem da se od ulaska do izlaska iz KCS danas nisam ni zakašljala! Ma ni šmrcnula!
Opet nazad u čekaonici. Tiho, mirno, svi ćute, sede i pijuckaju svoje vode. Drugi obilazak toaleta (btw, veoma je čisto unutra), pa nazad na stolicu. Naslonila sam glavu i jaknu na zid i odremala. Sećam se da je dr rekla nešto o tome kako prozivaju pacijente po težini. Kroz polusan sam pokušala da rastumačim da li je to po kilaži ili po dijagnozi… iz dremeža me budi tehničar, proziva me da krenem ka boksovima za pripremu. U čekaonici fale dve osobe, a ja sam spavala možda pola sata. Deluje mi da će brzo sad sve nadalje da se odvija.
Sobičak 2×2 (tačnije, 2,3×2,1, prebrojavala sam ploče spuštenog plafona), unutra krevet, stolica i stalak za infuziju. Tu i tada ubrizgaju trejser intravenski, što ne traje više od par minuta. Trejser je inače kombinacija šećera i radioaktivne supstance. Potrebno je oko sat vremena da telo to apsorbuje, a tek potom počinje i samo snimanje PET skenerom. Kako je za to vreme poželjno da se leži i odmara, pa sam se izula, smestila na krevet u boksu, pokrila jorganom i zaspala.
Sestra me je probudila posle sat i po! Morala sam hitno do toaleta (treći put! nisam ni znala koliki kapacitet bešike imam) a zatim pravac skener. Nadalje, pregled podseća na CT skener. Legne se na pokretnu traku, podignu ruke iznad glave i onda te ta traka voza napred nazad kroz obruč gde je skener. Samo što ovde nema ubrizgavanje kontrasta i niko ne dovikuje “Ne diši! Možete disati ponovo!” I što ovo “vozikanje” traje 30 minuta.
Po završenom snimanju odsedi se još malo u čekaonici, valjda da vide da se nekome ne sloši od svega. I da skinu braunilu.

Završih i to. Eto. Matori me je čekao isprad poliklinike da me vozi kući. I na neku klopu pre toga. Na klinici sam provela tačno 6 sati, a bez hrane sam bila maltene 24h. Ja inače, što je poznato, sam uvek gladna. I nikad ne gubim apetit 🙂

Sedim sama u radnoj sobi, kuckam, malci neće kući pre srede, da ih ne zračim, a obećala sam i Matorom da ću noćas da spavam u odvojenoj sobi.

Sijam ja, sija jelka, prave smo cimerke 🙂

Iščekivanje PET-a

Još tri dana pa PET scaner. Onaj što bi trebalo da kaže tačno gde sam sad i kako sam sad.

Ne umem da opišem kako se osećam. Strepnja i nada u isto vreme. Strah od nepoznatog, strah od rezultata. A opet, sve iščekujem da mi rezulteti kažu da je sve ok, da je podstanar neaktivan….ili da ga nema…..

Proceduru ne znam kakva je. U uputstvu koje su mi dali u Centru za nuklearnu medicinu piše da dan pre PET-a ne treba jesti slatko. A tog samog dana ne sme se uopšte ništa uneti osim vode, litar pre samog pregleda. Obući toplu i udobnu odeću. Ponašati se normalno…..

Normalno…..

Ja više i ne znam šta je normalno! Kao da je pre sto godina bio onaj moj normalni život. Bezbrižni život (mada tada nisam znala da je zaslužio taj pridev baš). Onda kad sam se jedila zbog otkaza i radovala odmoru od posla u isto vreme. Kad sam učila da budem domaćica, pravila planove. I bila opuštena…. vukla, cimala, teglila, sve stizala, nikad se ne umarala…..

A sad…. strepim od svakog treptaja u telu. Osluškujem, ispipavam… Muče me gasovi, grčevi u mišićima, bolni zglobovi. Valunzi. Peckanje i bockanje po telu, ponekad. Prsti na nogama koje još ne osećam kako treba, potpuno utrnuli, zaspali…. Pazim šta jedem, ne pazim, isto mi se hvata…. Tumačim šta mi prija a šta smeta….. Željna svega i ničega…..Žedna, gladna, pa u krug…..

I umorna, pre svega, od pitanja kako sam…. Praćeno sažaljivim pogledom, tiho, bojažljivo, jednostavno pitanje: “A, ti, pa kako si sad?”

A ja se stresem…. kažem “Dobro sam, guram….” A ne znam ni sama šta taj moj odgovor znači. Niti šta bih pametnije mogla da kažem.

A najiskrenije, ne znam ni kako sam, zapravo!