Iščekivanje PET-a

Još tri dana pa PET scaner. Onaj što bi trebalo da kaže tačno gde sam sad i kako sam sad.

Ne umem da opišem kako se osećam. Strepnja i nada u isto vreme. Strah od nepoznatog, strah od rezultata. A opet, sve iščekujem da mi rezulteti kažu da je sve ok, da je podstanar neaktivan….ili da ga nema…..

Proceduru ne znam kakva je. U uputstvu koje su mi dali u Centru za nuklearnu medicinu piše da dan pre PET-a ne treba jesti slatko. A tog samog dana ne sme se uopšte ništa uneti osim vode, litar pre samog pregleda. Obući toplu i udobnu odeću. Ponašati se normalno…..

Normalno…..

Ja više i ne znam šta je normalno! Kao da je pre sto godina bio onaj moj normalni život. Bezbrižni život (mada tada nisam znala da je zaslužio taj pridev baš). Onda kad sam se jedila zbog otkaza i radovala odmoru od posla u isto vreme. Kad sam učila da budem domaćica, pravila planove. I bila opuštena…. vukla, cimala, teglila, sve stizala, nikad se ne umarala…..

A sad…. strepim od svakog treptaja u telu. Osluškujem, ispipavam… Muče me gasovi, grčevi u mišićima, bolni zglobovi. Valunzi. Peckanje i bockanje po telu, ponekad. Prsti na nogama koje još ne osećam kako treba, potpuno utrnuli, zaspali…. Pazim šta jedem, ne pazim, isto mi se hvata…. Tumačim šta mi prija a šta smeta….. Željna svega i ničega…..Žedna, gladna, pa u krug…..

I umorna, pre svega, od pitanja kako sam…. Praćeno sažaljivim pogledom, tiho, bojažljivo, jednostavno pitanje: “A, ti, pa kako si sad?”

A ja se stresem…. kažem “Dobro sam, guram….” A ne znam ni sama šta taj moj odgovor znači. Niti šta bih pametnije mogla da kažem.

A najiskrenije, ne znam ni kako sam, zapravo!

 

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s