Mali korak za čovečanstvo……

…al tako OGROMAN za mene!

 

I da, nije to suštinski korak! Ni približno! Ali je mikronski mali pomeraj palca leve noge. Onako, napred-nazad. I to ne slučajno 😉

Naravno, postoje određeni preduslovi: noge moraju biti otkrivene, meni vidne, pod određenim uglom postavljene….Hiljadu i jedan uslov, ali rezultat je tu….. nešto se mrdne, micne, desi…. I meni da vetar u leđa, snagu da guram dalje, zamajac da ne tonem…..

 

ZNAK DA IDEMO NABOLJE!

 

Hemoterapija ciklus 1

“Tužna pesma na sto načina svetom putuje,

stara slika našeg vremena još uvek tuguje,

a kišna jutra opet počinju

otkad sam otišla

smejem se, a suze naviru

kurva sudbina!”

                                                                       (Neverne Bebe)

“HDMTX” protokol – dan 3

Tačnije High-dose Methotrexate…. to je sad novi citostatik koji primam, od ovog ciklusa, koji bi trebalo da eliminise gada koji se uvukao u kičmu, šćepao mi nervne repiće i ne da mi da hodam, ni mrdam…..

Malo je da kažem da sam se odsekla! Prošle godine prvih 40 dana nisam znala šta me je uopšte snašlo. Pa dok sam se okrenula već sam bila u nekom vojničkom ritmu i gazila strojevim korakom. I onda, kad sam bila na ivici pucanja, izdržala još malo (jedva, na jedvite jade, uz opasno cviljenje i kukanje) i otišla kući,,,,,, da udahnem vazduh…..vidim decu…..povratim se….

I bilo je lakse, mnogoooo lakse! Vratih se preporođena. Ni dr nisu verovali koliko mi je prijalo! A od tada, sve je nekako, sada sa bajkovitim pogledom na prošlost, bila boza. Bila sam kod kuće, smenjivali su se dobri i loši dani, odlazila sam na 5 dana nazad u kazamat da odradim svoje i vraćala se u realan i moj život.

I verovala sam da je to – to! Još 4 puta, još 3 puta, još 2, još 1……gotovo!!!!!!!!!

Sloboda!

Zdravlje!

 

OK, možda ne zauvek (naravno da ne postoji garancija na to), ali  ono, par godina, meseci, plus minus, pa onda možemo da pregovaramo…….

Ah, kakva prevara…… kakva greška u šesnaestercu…… kakav udarac ispod pojasa, ma nisam stigla ni da udahnem 2018!!!!!

Sad je sve mnogo teže. Ne znam šta mislim. Ne znam kome verujem! NI lekarima, ni sebi, ni sudbini….. Ljutim se na sve, a u sve bih da položim nadu.

Želim da živim, želim da se vratim svojoj deci.

Ponavljam sebi da koliko god da me drže ovaj put ovde, to će se završiti u jednom momentu, izaći ću….makar na par dana……da udahnem važduh, pomazim decu, povratim snagu….. pokažem im kakav sam vojnik!

Terapije su ovaj put na dve nedelje…..Znači, sve je brže, sve je više “instant”……

Rekoše da će biti dve vezano pa kontrolni magnet da vidimo gde smo i kako smo….. i da će ih ukupno biti, hm, pa….ko zna….. 5? 7? 8? I da će uspeti da “udenu” i odlazak kući u tih 14 dana, samo ne u te prve dve…….

Evo…..videćemo……sve ćemo videti…… Za sada, ja na hematologiji, I sprat odeljenje III…. Čekam daj dvajes’i’neki mart da me “evaluiraju”…..pa da idemo dalje odatle…….

I brojim……

 

 

Dan mrmota……

Nema me danima…..

Dg polineuropatije nije dugo potrajala. Hod je prebrzo propadao, pomoć sam potražila u  štapu, pa babinoj hodalici ali se raspad nije zaustavio. Niz stepenice sam se, potpuno ponižavajuće, spuštala na guzi. Do toaleta me je svaki put maltene nosio Matori. U takvoj atmosferi smo proveli božične i slavske dane. Uradila sam sve naložene preglede: SC glave uredan, rentgen kičme isto, EMNG ništa dramatično. Promenih neurologa, koja me je, pomenuvši konačno ono čega sam se pribojavala, da misli da je limfom otišao u kičmu, poslala na još jedan EMNG (sve isto) i MR lumbalnog dela kičme (postoji nešto što je unutar kičme i zarobilo je nervne repiće, laički prepričavam).

Danima sam kao ping-pong loptica između lekara koji, u stvari, pojma nemaju šta mi je. Jer svim dosadašnjim analizama ništa odbacili nisu. Ništa im nije jasno, ništa se ne potvrđuje, sve može da bude a ne mora da znači.

Neurolozi tvrde limfom, hematolozi kažu nemoguće…

Od 15.01. sam provela nedelju dana na Klinici na neurologiju (gde sam pila B vitamine, primala blage doze kortiko steroida, čekala punkciju koju su hteli/nisu hteli da rade), pa prešla na Kliniku za hematologiju (ukinuli kortiko, radili dve punkcije likvora, čiji rezultati im ništa nisu rekli, slali me na infektivnu po hitnom postupku, odakle su me još hitnije vratili, vodili i na SC glave zbog nesnosnih glavobolja i duplog vida, verovatno od punkcija, al u glavi i dalje, srećom, ništa). Posle dva konzilijuma lekari su se konačno dogovorili da počnu da sarađuju i otkriju šta mi je, pa konačno stigoh i na neurohirurgiju da se uradi biopsija – što je u mom slučaju značilo intervenciju u totalnoj anesteziji, 24h na odeljenju intenzivne nege i još nedelju dana čekanja…..Nazad sam na hematologiji i odbrojavam već 33 dan agonije zvane: ŠTA MI JE? KO MI JE PROTIVNIK? KAKO OVO LEČIMO?

I dalje nema odgovora. Zakačili su me i praznici, rezultati biopsije će biti sredinom sledeće nedelje. Ja idem iz krajnosti u krajnost, od ozbiljnog optimizma do razarajuće depresije.  Strah me je od dijagnoze i terapija, a opet nestrpljiva da krenem u borbu jer ovo ležanje, menjanje pelena i čekanje da se nešto desi me još više gura u potonuće.

Moj ratni drug iz prethodne godine, nažalost, nije izdržala bitku. A ja sam bila tu da čujem i vidim. I trudim se da iznesem to nekako sama. Spolja me ne razumeju, ovi unutra je nisu znali kao ja. Gubitak mi je ogroman jer smo bile neizmerna podrška jedna drugoj…. I boli svest da je nema, boli svest o njenima koji su je izgubili.Poražava to da takav borac nije više snage imao.

Ne znam šta mi budućnost donosi. Prošle godine sam verovala da će sve biti u redu samo da izdržim to propisano vreme. Da treba da grizem godinu dana, dam sve od sebe, izvučem snagu iz pete i da ću stati na zelenu granu. Doći će 2018. i sve će biti u redu.

Sad više ništa ne znam. Gledam u iste prljavo roza zavese, ogoljene grane drveta kroz prozor, ružnu rezedo zgradu. Slušam iste zvuke, iste sestre, doktore koji sad ne znaju šta da mi kažu. Stičem nove ratne drugove i kapiram koliko je sve ovo stvarno drugi svet. U moj stari više, realno, nemam kompletnog povratka. Menjam se ja, menjaju se oni, dani prolaze i nikad ih neću nadoknaditi, takve kakvi su bili i kakvi su mogli da budu.

Al imam sebe, koju upoznajem iznova, dodatno, sve ponore koje nisam znala (ili smela da priznam) da imam. ….. i guram ka cilju….. da opet učim da hodam i vratim se deci!!!