Scene iz života

Dani idu….. Neki brže, neki sporije…. Ja sam konstanta a ljudi oko mene se smenjuju….

SCENA 1:

Bolnica, intenzivna nega, šest kreveta, saborci koje razaznajem po glasovima, nakašljajima, bolovima, opisu terapije koju primaju.

Posle 50 dana “zatočeništva”, iščekivanja, suza, strahova, beznađa, tuge, nade….. idem kući, sestre me haotično pakuju u kese i kesice, bez reda i rasporeda, oblače naglo, na silu, kao da jedva čekaju i one da se od mene odmore…. Ili, da budem realnija, oslobode krevet, kao na traci, za sledeću “bolesnicu” koja će da prolazi isto to….

Njima traka, nama život ceo…..

Ne osećam slobodu pri izlasku, kao prošle godine. Samo strah. Strah od nemoćnosti, strah od nesposobnosti, zavisnosti. Ne mogu volu rep da iščupam. Ne mogu ni da potrčim. Ne mogu, realno, ništa……

SCENA 2:

Naš stan. Matori, Pile, Žabac, Bakana. Moj privremeni smeštaj u sred dnevne sobe. Invalidska kolica, “princeza”, mušeme, lekovi, jastuci….. Stan koji glumi bolničku sobu. Neprilagođeni smo: kolica ne ulaze u lift, kuhinju, radnu sobu, toalet. “Princeza” je neudobna i mora se koristiti uz asistenciju ukućana.

I sve je naopako. Svest o nesposobnosti dostiže neverovatne razmere. Suze ne prestaju. Noći su čak i duže nego u bolnici. Noge više bole, snaga iscrpljena, očaj zbog svakog uzdaha i molbe koju iskazujem mi cepa srce. Svi oni bi sve za mene. A ja bih isto to, ali JA! I ne vidim da će to biti uskoro …. I ne znam niti kako da se sa tim suočim niti izmirim, za sada. Plačem da bih nazad u bolnicu, bar da se sklonim iza one zavese i odjecam kad me stegne.

Prijaju mi, pak, neobavezne, lagane priče, posete najdražih prijatelja, svakodnevne kafe…. Šalim se na temu “baterija” u nogama, pravim planove (eeeej!) za naredni period, sezonu, godinu…. Prepričavamo, smejemo se, one prinose, donose, uveseljavaju me….

Čak sam i “kuvala” jedan dan, naravno, više onako kao “komandant parade” dok je Bakana fizikalisala, švedske IKEA ćuftice, po Gagicinom receptu (https://moje-grne.com/2018/01/10/svedske-ikea-cuftice/)… Preukusne su, svima se dopalo, čak i najvećim nećejedima od nas, al pošto nismo do sad probali “one originalne”, to nam je u planu za prvi mogući izlet…..pa i kolicima.

Deca, iskreno, prijaju najviše. Pile je dotrčalo, sa vrata, i uzviknulo “Mama je došao!!!!!” Srce mi je poraslo, pretilo da izbije iz grudi. Ponos moj mali sa celom rečenicom! Kakva razlika u odnosu na ono prošlogodišnje ignorisanje. Žapcu nismo ni rekli da dolazim, pa sam ga iznenadila čim je stigao iz škole. Red suza, red smeha, kilometar razgovora uz “ljubomornu” Bakaninu opasku da sa njom dva meseca nije toliko reči ukupno izgovorio ko tad, odjednom, sa mnom.

SCENA 3:

Bolnica, obična soba, pet kreveta, TV, cimerke – razne…..

Normalna soba, normalni pacijenti, normalne sestre….i ja, u svemu tome, potpuno nenormalna. Svi oko mene sve mogu, ja, realno, ništa! I manje nego u intenzivnoj, a kao, više nego kod kuće. Jer ovde mogu na taster da pozovem sestru. Al ne mogu da joj se isplačem na ramenu…..

Previsok krevet koji mogu samo dve sestre u tandemu da spuste ili podignu, krevet bez rama, tako da mi je otežano okretanje sa leva na desno (nemam za šta da se uhvatim i povučem), mala, premala komodica, jedna utičnica u koju pokušavam da utaknem sve od tehnike što imam…. Osvojila sam i pomoćni stočić i dozvolu da mi se ništa od toga ne sklanja i izgledam kao razmaženi naučnik…..

Oko mene se cimerke smenjuju. Neke plaču, neke se smeju, pojedine ne progovaraju, ostale pričaju na nervnoj bazi. Jedne traže mir i tišinu, druge pojačavaju TV da pokriju šum svojih misli. Pomirljive, razmažene, tužne, hrabre, majčinski likovi, neodrasle devojčice u telima odraslih žena. Profesorke, penzionerke, majke, bake, pune nasilno stečenog medicinskog znanja, sakupljačice zdravih recepata, medicinski površnih informacija o ovoj našoj muci, ljute na svaki dan koji neplanirano više moraju da provedu “zatočene” …..

Žene sa brižnim članovima porodice  koji svakodnevno pokušavaju da “udju” u tvrđavu koja je i dalje pod zabranom poseta i donesu koješta što se poželi tokom dana….

Žene sa telefonima koji neprekidno zvone, dok one strpljivo, u polušapatu ili namerno, preglasno i prenaglašeno, svakome ponaosob iz uže i dalje familije prepričavaju ove naše dane……

Gledamo umetničko klizanje, decu koja lepo pevaju, prelistavanje novina na raznim kanalima, tenis, rijaliti programe, kuvanje, serije na bar četiri različita jezika i pet kanala…..

I dinamično je…..

Vreme je i meni za promenu scene, uželeh se dece i tuširanja 🙂

1 thought on “Scene iz života

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s