Gde leži snaga?

Borba svakog od nas je neprekidna.
Svakodnevna. Sinusoida, u krajnjem slučaju.
Sedamnaest meseci gledam kako ljudske energije rastu i opadaju. Kako ljudi odlaze kad spadnu ispod nule – energetski.
Ne od kancera.
Ne od lekova.
Duše im klonu. Umore se. Dignu ruke.

Poštujem zvaničnu medicinu. Da nije tako ne bih bila ovde gde jesam, ne bih primala gomilu otrova koja se uliva u moje vene svakodnevno. Ne bih gutala antibiotike, mackala masti i meleme. Sedela bih kod kuče i meditirala.
Ali lekarski pristup sa kojim se suočavam sve ovo vreme nije dovoljan i nije adekvatan. A vidim i ostali se slažu. Pacijenti…..

Snaga leži u nama samima, ali i toj svakodnevnoj podršci, osmehu, saosećanju…..

Potreban je jasan i glasan odgovor i stav lekara o svemu. Mrmljanje u bradu, nejasni odgovori, polušapat i poluinformacije samo stvaranju strah. Neizvesnost.
Nesigurnost. Crv sumnje. Potrebno mi je da im verujem, to je osnov svega. Potrebno mi je da vidim da zna šta radi…..

Potreban je osmeh sestre kad udje u sobu i kaže “Dobro jutro!”.
Da nisu vojna straža koja sprovodi stroge higijenske propise, već topla duša koja ume da oseti gde je ko u svojim mislima. Vidi suze. Prepozna potrebu za podrškom. Ne “ne plači, gubiš snagu!”, to nije dovoljno.

Svaka od njih ima svoje lične probleme, lične muke koje donose od kuća. Jasno. Ali ovde sve to mora da se ostavi ispred vrata sobe. Jer je teško. Jer i mi svi imamo čitav džak onoga što ne smemo ni da zagrebemo….decu, muževe i žene, roditelje, poslove….. i sve to držimo upakovano negde duboko u nama. Izvlačimo snagu i a nas i za njih.

Niko od nas nije ovde došao da izgubi bitku, već da se bori.
Da izadje kao general iz ove bitke! Ranjen ali uzdignute glave, čitav…… Jak!

EDIT: Strah! Strah je ogromna komponenta. Jede čoveka, duboko, gricka, iznutra….. Ili preseče, neočekivano….. Naročito kad neko nema takta, ideje…. Želeći da ideju o nastavku terapije podele sa mnom (nepokretnom u bolesničkom krevetu) i Matorim, naložili su cimerkama da napuste sobu, što pre. Tih nekoliko trenutaka ja sam umirala, naglo, komadić po komadić, prestravljena. Čujem ih već kako izgovaraju “od tebe nema ništa”….. Gledam Matorom u oči, tražim neki znak…..
Kad ono “na magnetu nema ni pogoršanja ni poboljšanja, ne znamo koliko toga je još limfom. Šaljemo te dalje na onkologiju na 20 zračenja repnog dela i sinusne zone preventive radi…..”
Kamenčić se skotrlja…..
Idemo dalje…..

Za sve pare, jako!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s