Da li smo jači sami ili uz pratnju?

Povratak “u kutiju”!
Četiri nepuna dana sam bila kod kuće. Da navodno napunim baterije…. Tačnije, tek sam počela da se navikavam i privikavam i opuštam i došao je momenat povratka.
A proteklo je…pa…interesantno!
Isprva sam bila baš srećna što idem kućici svojoj. Da budem sa najmilijima, izmazim decu, opustim se, promenim ambijent…
Onda je krenuo teški deo…(mada smo taj već isprobali pre mesec dana): I DALJE JE SVE TEŽE U KUĆNIM USLOVIMA! Noge ne slušaju, ledja ne slušaju, psiha ponajmanje 😦
Plakala sam, većinu vremena… tačnije, jecala….
Sve mi je išlo na živce…. oni koje najviše volim – najviše!
Ništa što izgovore ne prija, ništa što urade ne valja!
Ne teše me na pravi način, ne ponašaju se odgovarajuće, pogled im nije kakav treba, ne izgovaraju prave stvari….
U stvari sam ja naopaka, ali to sebi ne priznajem, naravno….
I zašto bih….
Pa ja sam Žrtva, bolesnik, onaj kome je najteže….

Užas nerealnosti i surovosti trenutka, perioda, godine….sve u jednom!
Ah, kad bi u tom momentu ručna mogla da se povuče, zaustavi trenutak, scena…
Ne izgovore stvari…. reči koje zabole, sve redom…
Mene….
Njih dvoje….

I otrči vreme, protrči….

Dan, dva, tri….

Izlazak iz kuće, na kratku vožnju, koji, isto, ne prija…
Pa zašto bi?
Još jedan momenat da se podsetim koliko ne pripadam…
Koliko je teško sve…
Svi me gledaju, a ja bih da sam nevidljiva…
I hladno je, duva, probija kroz kosti, nenaviknute na prostor izvan bolničke sobe….
I dete koje me je željno, da trčkara pored kolica i drži me za ruku….radosno, sa osmehom….a meni je to samo trunčica sreće u svemu ostalom što me guši, tovari, davi….
I poznati neki ljudi koje bih radije da nisam videla….
jer mi je i sebe same previše….

I onda nazad u poznatu sobu…
Guše me suze dok se pozdravljam sa mojima….
i sekund kasnije sam sama….
Nazad na bojnom polju, jaka, sama, neustrašiva….

I jača tako tu, solo, u tišini prazne sobe….

Idemo dalje!
Pobedjujem!

A kad se prikupim….
Nadoknadiču….
Svima….

Jer ih volim… i jer ću tek biti jaka i za njih….

Sad snage imam samo za sebe…..

Onkologija – nedelja prva!

Još nešto manje od 12 sati i biću, na kratko, kod svoje kuće.
Kod svoje dece. Kod svog Matorog. I na maminoj hrani.
Kratko, prekratko, a meni, pak, neophodno da se regenerišem i dopunim baterije.

Kao što sam već rekla – psiha je najvažnija u ovoj borbi. Čini bar 80% izlečenja, duboko verujem u to. Osećam da sve mogu i da ću da pobedim kad sam skockana u toj mojoj mentalnoj kutiji. Čim me nešto malo poremeti (nesigurnost lekara, pritisci sa strane, loši dani, tuđe teške priče), raspuknem se na milion delova, ridam, jecam….. Srećom, borac sam, vojnik, pa se brzo i vratim u “sedlo”…..

Burnu sam imala nedelju. Ogromna očekivanja od iste. I sve se zakotrljalo, srećom, najbolje što je moglo. Za vikend sam se navikavala na sestre, sobu, cimerke, zvuke. Od ponedeljka je krenulo ubrzano: terapijski CT (“kako vam ide ležanje na stomaku?” :D) gde su me snimali, označavali, bockali, tetovirali…. pa sutradan odmah od ranog jutra hitno na “simulator” (“vi baš lepo sarađujete, pomerili se niste”) – još označavanja, bockanja, iscrtavanja, tetoviranja….. pa prvo, drugo, treće zračenje!!!
Za sada rekoše 10x kičma, pa ćemo da vidimo dalje…. ima toga nečega u sinusnoj regiji (možda limfom? dr na hematologiji je gledao u pod i nešto mrmljao u bradu, tu scenu ću rado ostaviti u dubinama mozga, zalivenu strahom i suzama)…

Cela ova priča je ovaj put s brda s dola….. Takve su mi i misli…. Tumbala me ova nedelja naopako skroz, podizala i spuštala, rušila i gradila iznova, učila šta još mogu, izvlačila iz mene nepoznatu snagu …

Sad ću je lagano, kod kuće, svariti, zajedno sa uskršnjim vikendom.
Lagani predah, da nakupim još koji dan kod kuće u ovoj 2018….