Prohodavanje – faza 1

… evo mene, posle duže pauze…. opravdane, jer sam vreme trošila na sebe, na decu, na Matorog , Bakanu, prijatelje, tenis i fudbal 🙂

U onom delu gde sam se bavila sobom sam:

  • ispijala silne kafe sa drugaricama po kafićima u okolini (dokle imaju snage da me guraju), povremeno se šminkala i lakirala nokte,
  • lečila ešerihiju u urinu (prouzrokovanu višemesečnim trpljenjem katetera) antibioticima a onda kojekakve posledice prevelikog ispijanja istih
  • podnosila posledice zračenja – afte – i jela pasirano (jedva) i špagete sa paradajz prelivima (usisavala ih kao Maza i Lunja, sjajna ideja i spasonosno rešenje kad sam već htela da odlepim od gladi)
  • ono najbitnije od svega: PROHODAVALA!!!!!!!

O, da, prvi korak ka normalnom životu!

Put ka samostalnosti!

Neverovatan podvig, a i ozbiljna avantura posle pet meseci ležanja!

Kao prvo, potreban vam je dobar, energičan i nepokolebljiv fizioterapeut, po mogućstvu po preporuci. Kao drugo, dobro dodje sestra od strica (?!?) da zapričava prisutne, dodaje rekvizite, pomaže pri ustajanju. Treće, veliki dodatak je domaćinski raspoložena baka(na) sa pitom ili kolačima. Četvrto je veliko dete, raspoloženo da kuva kafe prisutnima, kako ko dodje, redom…. Bonus na sve su Matori (nedeljom) da pušta dobru muziku i bebac (kad je budan) da smeta rasipanjem igračaka.

Rezultat svega nabrojanog je da ja, posle samo tri nedelje ne samo da stojim, već i koraknem u stranu kad se prebacujem sa kreveta na kolica. Mogu da prebacujem težinu sa leva na desno. Mogu i da stojim bez pridržavanja par sekundi.

Julski post….početak jula, da se naglasi…..svuda me voze, vezbam redovno, u bolnici tokom treće terapije sam napravila prvi korak….prvih 36 koraka, da budemo precizni…. (svratili u posetu, kao…..)

Kako je to kad, u stvari, nešto ne možeš…

… da obuješ čarapu, dokolenicu. Ni običnu baletanku, preko.
Ni da sebi dodaš čašu vode? Ili se sam odvedeš do kupatila da opereš zube…
Svetlo je na drugom kraju sobe, daljinci predaleko.

Realno, u bolnici si u svom svetu. Sve je na dohvat ruke, a i ne treba ti bog-zna-šta. Ceo tvoj svet stane na i u noćni ormarić. Meni cela kancelarija ;D
Plus lekovi, grickalice, malo lakog štiva, dve tri kreme i puna kapa.

U spoljnom svetu, onom što bi trebalo da je onaj moj, matični, eeeee, tu je sve nekako van mojih moći, van dohvata ruke. Potpuno sam bespomoćna. Za sve, apsolutno sve, mi neko treba. Pa i Pilence – dodaj mami papir, olovku, igračku….. Predveče smo se zatekli, na kratko, sami u sobi… Bespomoćno me je pogledao, odmerio, prošaputao “…mora da piški” …. a onda zbrisao niz hodnik “…tataaaa, mora piškiiiiii” …. a tata da pripomogne oko noše, trenerke, svega onog što sam nekad ja nekad mogla i činila…..

Išli smo, Matori i ja, do lokalne prodavnice, po par potrepština… Em smo se jedva provlačili između rafova, em sam bila u strahu da ću da odnesem bar šest flaša “Rizlinga”, onako, lagano, nogom…. Ono što bih ja da dohvatim je, naravno, negde iznad moje ruke, ofkors! Pa, pošaljem Matorog da “samo uzme četkicu za zube”, a onda ga vraćam sto puta, jer “ne tu, onu pored, ma sigurno ima neka druga….a ne vidim odavde, a ne možeš me odvesti….”.
Korpu sam, kao, nekako i balansirala kroz prodavnicu, kese na povratku kući su pretezale, klizale, smetale u liftu….

 

Jedan stari, kišni aprilski post, tokom vikend odlazaka kući…. Pronadjoh nekoliko nedovršenih postova, treba da budu ovde, da oslikaju ceo put kojim prolazim….