Malo dete i veliki svet

Ode veliko dete u veliki svet. Mamino veliko dete. Mamina prva ljubav. Najveća.

Ode da sebi izgradi budućnost. Život. Mogućnost, makar…..

Nažalost, a na svoju sreću, Žabac nije rodjen za ovu zemlju, za ovaj grad i za ovo vreme. Rodjen je za nešto mirnije, uredjenije, stabilnije. Za veće mogućnosti, za ljude manje ogorčene, za sistem, za pravila, za dogovore….

Ovde, ugradio je sebe u hokej, izvidjače, pomalo i školu. Ugradio je sebe u naše živote, oplemenio ih. Jedini od svih nas koji je miran, staložen, “pomalo lenjiji”, kako sam kaže.

Od one dece za koju sve babe po zgradi kažu “pa na koga je tako fin” i “joj, što ti je dobar onaj stariji”….

A ja rastem…..

Od one dece za koju svaki roditelj kaže “kod nas je uvek dobrodošao” ….

A ja rastem još malo…..

Od one dece što ga hvale i vole i nastavnici i treneri i prodavci u lokalnoj bakalnici i svi što da sretnu i upoznaju…..

A ja porasla do neba i nazad…..

Od one dece što ih nije sramota i da ga mama poljubi na ulici, od one dece što su maze i kad naleti pubertet….od one dece što se čak i u četrnaestoj ne svadjaju, nego samo pomalo prevrću očima….od one dece što ih samo dozivate iz sobe u sobu, ali uvek znate gde su, jer se javljaju telefonom čak i kad su sa društvom posle mature produžili još malo po gradu…

Moj prvenac, moje prvo carsko dete, što sam preplakala prve dve noći u bolnici kad mi ga nisu donosili a ja ga zamišljala tužnog medju nekim nepoznatim bebama u nekoj velikoj, bučnoj sobi….

Moj maleni koji me je kupio prvim bezubim osmehom, prvim gukanjem, moj najbrži puzač i super spretni hodač, onaj što je ustajao pre prvih petlova i ušunjavao se kod mene uz “mama, sok od jabukeeeeee” ili “češkaj meeeee”….

Moj klizač od treće i nespretni hokejaš od četvrte….. Bože, na šta je to ličilo…..Otplakao je prvo stavljanje kacige na glavu i rešio da celom svetu kad poraste priča kako ga je mama ucenila da postane hokejaš jer je rešila da proda njegove plastične klizaljke ako ne pobedi strah od kacige…. Onda je godinama uporno išao na treninge i kao bik Ferdinand klizao oko gola (i mirisao cveće), daleko od akcije, nezainteresovan za sve oko sebe….. dok tamo negde pred sedmi rodjendan nije ponosno došao kući sa treninga i svečano saopštio da je on lično pitao trenera da bude golman!!!! Oh, moje sreće zbog te hrabrosti i očaja zbog svesti o količini, veličini i ceni opreme koja nas od tog trenutka čeka…..

Moj centar sveta, moj drugar, moj sapatnik, moje sve…… Šest godina smo sami gurali kroz sve što nas je snašlo, hrabro, bez panike i straha…. Kako je osećao sve što nam se dešava i nemo me hrabrio, onako detinje….. Prošli smo moje krize, frke na poslu, velike sreće, ogromne tuge, smejao se, plakao, igrao, tugovao, sve uz mene, rame uz rame…..

I uvek je imao i pravi pogled i pravu reč…. Nikad klonuo nije, nikad posrnuo nije, a svašta nas je šibalo…. A sve previše za njega malog a rodjenog zrelog i dobrog i “fabrički ispravnog” kako ga ja opisujem svima…..

I kad je moja bolest naletela i izvrnula nam život naopačke, on je ostao najstabilniji, tiho i odlučno je gurao kroz opaki sedmi razred, klecnuo nije, suzu pustio nije, zakukao nije….. I sve uradio kako treba, bez glasa, bez opterećivanja ikoga….Uvek tu da pomogne, i oko mene i oko Pileta…

Sada je hrabro i zrelo zakoračio i otvorio novo poglavlje u svom životu, a ja sam i danas najponosnija na njega. Znam da će uvek da bude baš takav kakav jeste, šta god da izabere sutra. Miran, staložen, “pomalo lenjiji”…..

Otišao je da tog golmana razvije dalje, negde gde ima mesta za njega, gde može da uči više, gde da može da pokaže više. I čujem već sad, posle dve nedelje, da je zadovoljan: “mama, ovde su svi baš fini….”

U kom god pravcu da krene biću tu da mu budem vetar u ledja. Rešavač problema. Savetnik. Nemi posmatrač ako treba.

Njegov najvatreniji navijač.

Prohodavanje – faza 2: Kako pobediti strah i šta se sve može postići

… post je, naravno, prošlomesečni, julski, retrospektiva šta smo sve postigli za mesec dana….minus dve nedelje terapija…..od prvih nespretnih koraka uz dvostrano pridržavanje do samostalnog hoda, veoma sigurnog, sa hodalicom…..

Moj osnovni problem je strah.

Onaj parališući, neracionalni.

Onaj kad fizioterapeuta pitam “Si normalan?” kad mi kaže da koraknem dok se držim za vazduh…..

Strah da zakoračim, strah da sam bez oslonca, strah da ću da padnem, strah da ću da proklizam, strah od povrede, strah od nemoći, strah od straha…..

Razbijači straha su, opet, razni: fizioterapeut, Žabac, štap mog dede (čuven po tome što je deda, šlogiran i dementan, silazio na ulicu, medju ljude i “pucao” iz istog), hodalica zvana Džoni (moj najnoviji najbolji drug…..boje bakra…..idealan za policu na dva nivoa, jednog dana, kad više ne bude morao da mi vude verni pratilac)….

Bitno je naći pravi balans izmedju straha i želje. Ili obrnuto, šta naidje prvo. Imati pokretač i motiv, a opet, znati gde je granica, za sada, znati koliko telo može. Biti svestan kad može da klecne koleno a kad da telo savlada opšti umor.

A prepoznati kad može i korak više i korak dalje.

 

Ja sam kroz moj strah i želju stigla daleko za ovih mesec, sad već i dva.

Hodam sama, uz pomoć hodalice. Ustajem uz istu, manje ili više lagano, idem sama po stanu, dohvatim sve što mi je u visini od kolena do glave, dokle mogu da se blago uspravim ili izvedem polučučanj, uz držanje, naravno. Mogu sama do toaleta, pa konačno se oslobodih i pelena. Prvo dnevne, pa noćne. Pile, pa ja, eto kako se sudbina malo poigrala sa našom porodičnom dinamikom…

Idem do kafića ispred zgrade svaki dan, na limunadu i kafu, sama ili uz društvo. Do tamo savladam mnogo koraka i četiri stepenika, za koje mi je i dalje potreban saveznik da snese hodalicu i meni bude siguran oslonac.

Jednom sam se usudila da odem pešice i do kafića koji je desetak minuta hoda od kuće…..u normalnim okolnostima. Nisam išla sama, povela sam fizioterapeuta i kumicu. Previdela sam jednu malu, malecnu uzbrdičicu…. i rampu, ozbiljnu, na tom istom putu….. Do tamo sam pauzirala nekoliko puta, sedela, pila vodu, bodrila se, smejala sama sebi što sam uopšte i pošla, kukala na rampi da ću da budem ko Šilja na skijanju ….

Stigli smo posle ko zna kog vremena, niko merio nije, bili smo željni i kafa i sokića….. Povratak je bio mnogo lakši, malo okolo ali po ravnom…. i trajao je neverovatnih 45 minuta!!!! Stajala sam posle svaka tri koraka, da dodjem do daha, povratim snagu, usmerim noge u pravom smeru…..

Naredna četiri dana sam dolazila sebi i oporavljala se od najgore upale mišića koju sam ikada imala. Dva dana sam mislila da mi izlaze kamenčići iz oba bubrega sinhronizovano. Boleo me je svaki mišić, svaka koščica. Pila sam lekove protiv bolova, vitamine, redovnu terapiju i kukala, kukala, kukala…..

I to je prošlo a ja sam izvukla pouku iz te avanture. I koliko sam željna i gde su mi limiti. I kako  da to uskladim…. Sad mi u bolnici cimerka kaže kako sam neverovatno obazriva i promišljena oko svakog poteza koji izvedem….

Eto, čudo je iskustvo, al retko se čovek uči iz tudjeg…