Prohodavanje – faza 2: Kako pobediti strah i šta se sve može postići

… post je, naravno, prošlomesečni, julski, retrospektiva šta smo sve postigli za mesec dana….minus dve nedelje terapija…..od prvih nespretnih koraka uz dvostrano pridržavanje do samostalnog hoda, veoma sigurnog, sa hodalicom…..

Moj osnovni problem je strah.

Onaj parališući, neracionalni.

Onaj kad fizioterapeuta pitam “Si normalan?” kad mi kaže da koraknem dok se držim za vazduh…..

Strah da zakoračim, strah da sam bez oslonca, strah da ću da padnem, strah da ću da proklizam, strah od povrede, strah od nemoći, strah od straha…..

Razbijači straha su, opet, razni: fizioterapeut, Žabac, štap mog dede (čuven po tome što je deda, šlogiran i dementan, silazio na ulicu, medju ljude i “pucao” iz istog), hodalica zvana Džoni (moj najnoviji najbolji drug…..boje bakra…..idealan za policu na dva nivoa, jednog dana, kad više ne bude morao da mi vude verni pratilac)….

Bitno je naći pravi balans izmedju straha i želje. Ili obrnuto, šta naidje prvo. Imati pokretač i motiv, a opet, znati gde je granica, za sada, znati koliko telo može. Biti svestan kad može da klecne koleno a kad da telo savlada opšti umor.

A prepoznati kad može i korak više i korak dalje.

 

Ja sam kroz moj strah i želju stigla daleko za ovih mesec, sad već i dva.

Hodam sama, uz pomoć hodalice. Ustajem uz istu, manje ili više lagano, idem sama po stanu, dohvatim sve što mi je u visini od kolena do glave, dokle mogu da se blago uspravim ili izvedem polučučanj, uz držanje, naravno. Mogu sama do toaleta, pa konačno se oslobodih i pelena. Prvo dnevne, pa noćne. Pile, pa ja, eto kako se sudbina malo poigrala sa našom porodičnom dinamikom…

Idem do kafića ispred zgrade svaki dan, na limunadu i kafu, sama ili uz društvo. Do tamo savladam mnogo koraka i četiri stepenika, za koje mi je i dalje potreban saveznik da snese hodalicu i meni bude siguran oslonac.

Jednom sam se usudila da odem pešice i do kafića koji je desetak minuta hoda od kuće…..u normalnim okolnostima. Nisam išla sama, povela sam fizioterapeuta i kumicu. Previdela sam jednu malu, malecnu uzbrdičicu…. i rampu, ozbiljnu, na tom istom putu….. Do tamo sam pauzirala nekoliko puta, sedela, pila vodu, bodrila se, smejala sama sebi što sam uopšte i pošla, kukala na rampi da ću da budem ko Šilja na skijanju ….

Stigli smo posle ko zna kog vremena, niko merio nije, bili smo željni i kafa i sokića….. Povratak je bio mnogo lakši, malo okolo ali po ravnom…. i trajao je neverovatnih 45 minuta!!!! Stajala sam posle svaka tri koraka, da dodjem do daha, povratim snagu, usmerim noge u pravom smeru…..

Naredna četiri dana sam dolazila sebi i oporavljala se od najgore upale mišića koju sam ikada imala. Dva dana sam mislila da mi izlaze kamenčići iz oba bubrega sinhronizovano. Boleo me je svaki mišić, svaka koščica. Pila sam lekove protiv bolova, vitamine, redovnu terapiju i kukala, kukala, kukala…..

I to je prošlo a ja sam izvukla pouku iz te avanture. I koliko sam željna i gde su mi limiti. I kako  da to uskladim…. Sad mi u bolnici cimerka kaže kako sam neverovatno obazriva i promišljena oko svakog poteza koji izvedem….

Eto, čudo je iskustvo, al retko se čovek uči iz tudjeg…

 

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s