Malo dete i veliki svet

Ode veliko dete u veliki svet. Mamino veliko dete. Mamina prva ljubav. Najveća.

Ode da sebi izgradi budućnost. Život. Mogućnost, makar…..

Nažalost, a na svoju sreću, Žabac nije rodjen za ovu zemlju, za ovaj grad i za ovo vreme. Rodjen je za nešto mirnije, uredjenije, stabilnije. Za veće mogućnosti, za ljude manje ogorčene, za sistem, za pravila, za dogovore….

Ovde, ugradio je sebe u hokej, izvidjače, pomalo i školu. Ugradio je sebe u naše živote, oplemenio ih. Jedini od svih nas koji je miran, staložen, “pomalo lenjiji”, kako sam kaže.

Od one dece za koju sve babe po zgradi kažu “pa na koga je tako fin” i “joj, što ti je dobar onaj stariji”….

A ja rastem…..

Od one dece za koju svaki roditelj kaže “kod nas je uvek dobrodošao” ….

A ja rastem još malo…..

Od one dece što ga hvale i vole i nastavnici i treneri i prodavci u lokalnoj bakalnici i svi što da sretnu i upoznaju…..

A ja porasla do neba i nazad…..

Od one dece što ih nije sramota i da ga mama poljubi na ulici, od one dece što su maze i kad naleti pubertet….od one dece što se čak i u četrnaestoj ne svadjaju, nego samo pomalo prevrću očima….od one dece što ih samo dozivate iz sobe u sobu, ali uvek znate gde su, jer se javljaju telefonom čak i kad su sa društvom posle mature produžili još malo po gradu…

Moj prvenac, moje prvo carsko dete, što sam preplakala prve dve noći u bolnici kad mi ga nisu donosili a ja ga zamišljala tužnog medju nekim nepoznatim bebama u nekoj velikoj, bučnoj sobi….

Moj maleni koji me je kupio prvim bezubim osmehom, prvim gukanjem, moj najbrži puzač i super spretni hodač, onaj što je ustajao pre prvih petlova i ušunjavao se kod mene uz “mama, sok od jabukeeeeee” ili “češkaj meeeee”….

Moj klizač od treće i nespretni hokejaš od četvrte….. Bože, na šta je to ličilo…..Otplakao je prvo stavljanje kacige na glavu i rešio da celom svetu kad poraste priča kako ga je mama ucenila da postane hokejaš jer je rešila da proda njegove plastične klizaljke ako ne pobedi strah od kacige…. Onda je godinama uporno išao na treninge i kao bik Ferdinand klizao oko gola (i mirisao cveće), daleko od akcije, nezainteresovan za sve oko sebe….. dok tamo negde pred sedmi rodjendan nije ponosno došao kući sa treninga i svečano saopštio da je on lično pitao trenera da bude golman!!!! Oh, moje sreće zbog te hrabrosti i očaja zbog svesti o količini, veličini i ceni opreme koja nas od tog trenutka čeka…..

Moj centar sveta, moj drugar, moj sapatnik, moje sve…… Šest godina smo sami gurali kroz sve što nas je snašlo, hrabro, bez panike i straha…. Kako je osećao sve što nam se dešava i nemo me hrabrio, onako detinje….. Prošli smo moje krize, frke na poslu, velike sreće, ogromne tuge, smejao se, plakao, igrao, tugovao, sve uz mene, rame uz rame…..

I uvek je imao i pravi pogled i pravu reč…. Nikad klonuo nije, nikad posrnuo nije, a svašta nas je šibalo…. A sve previše za njega malog a rodjenog zrelog i dobrog i “fabrički ispravnog” kako ga ja opisujem svima…..

I kad je moja bolest naletela i izvrnula nam život naopačke, on je ostao najstabilniji, tiho i odlučno je gurao kroz opaki sedmi razred, klecnuo nije, suzu pustio nije, zakukao nije….. I sve uradio kako treba, bez glasa, bez opterećivanja ikoga….Uvek tu da pomogne, i oko mene i oko Pileta…

Sada je hrabro i zrelo zakoračio i otvorio novo poglavlje u svom životu, a ja sam i danas najponosnija na njega. Znam da će uvek da bude baš takav kakav jeste, šta god da izabere sutra. Miran, staložen, “pomalo lenjiji”…..

Otišao je da tog golmana razvije dalje, negde gde ima mesta za njega, gde može da uči više, gde da može da pokaže više. I čujem već sad, posle dve nedelje, da je zadovoljan: “mama, ovde su svi baš fini….”

U kom god pravcu da krene biću tu da mu budem vetar u ledja. Rešavač problema. Savetnik. Nemi posmatrač ako treba.

Njegov najvatreniji navijač.

Zbogom pelene!

DA! Konačno smo diaper-free porodica! Nema više ojedene guze, upaljene piše, prepune kante za djubre, presvlačenja pelena u parku na klupi, vucaranja ogromne torbe… Završili smo sa “u-5-do-12” kupovinom pelena i vlažnih maramica…. Iz kućnog budžeta izbacili smo veoma krupnu stavku, ako se uzme u obzir da je Pile mesečno piškio na minimum 2000 din….

Počelo je neslavno, letos…. On zreo za gaćerone, al Bakana nije….a ni bebisiterka…..a očigledno ni ja….. Nekoliko puta smo pokušavali: dva dana piškanjcije po stanu, mokrih gaća, parketa, tepiha, kreveta, stolica…..jedna kakanjcija u šorts (i pod i majicu i ….. uhhhhh, ne želim ni da se podsećam gde je toga sve bilo), moj mini nervni slom, Bakanina popustljivost i eto nas nazad na početku…. tj. Pileta u pelenama!!! Tri takva ciklusa i moj malac je bio načisto zbunjen 😦

Naravno, nakon prelepog septembra i neočekivano toplih nedelju dana na Zlataru, kod nas su stigli hladni dani. A u kućni plan i program definitivno odvikavanje od pelena! Sjajan tajming, nema šta!!!

Prva tri dana je delovalo potpuno beznadežno. Pile je piškao neprekidno, potpuno nepredvidivo, bez ikakve reakcije na baricu koju pravi. Slivalo se niz nogu, natapalo sve oko njega dok je on za to vreme bio potpuno neprisutan mozgom….Čak i kad bih mu pokazala prstom, trudeći se da, kao, tome ne pridajem bog-zna-kakvu-važnost, mrzelo ga je i da pogleda, a kamoli da se zapita šta tu treba da se uradi drugačije. Napamet smo naučili “Miška Piška” i “Kakagrad”, kupili nošu u željenoj boji, pronašli gomilu donjeg veša, što novog, što nasledjenog….pomaka nije bilo! U ta tri dana JA sam uspešno “nahvatala” jednu piškanjciju u nošu, pa smo skakali od sreće, pljeskali rukama, vikali “Bravoooooo” i svečano udelili lizalicu zbunjenom Piletu. To je bila kobna greška! Narednih par dana je uporno plakao za slatkišima i objašnjavao “Neće piški, samo lizalica!” 😀

Nakon sedam dana provedenih u kućnom pritvoru (što je daleko zabavnije od komplet upišanog deteta u parku) nešto je kvrcnulo…. prvo u mojoj a zatim i u njegovoj glavi. Ja sam prelomila da se oko barica ne nerviram, a on da mu je udobnije da obavi sve što treba tamo gde treba 🙂

Par korisnih saveta koje pokupih kojekude na internetu a pokazali su se kao odlični:

  • dete je najbolje držati što laganije obučeno, po mogućstvu gole guze! Skidanje gaćerona/šortsa/trenerke u momentu kad vodica krene da natapa tkaninu je već “prošao voz”. Savet usvojen tek četvrtog dana 😀
  • treba im malo vremena da se naviknu na sedenje na noši…. pardon, ne sedenje, OBAVLJANJE radnje na istoj je izazov! Pile je sedeo satima, bez uspeha, a onda ustajao i vršio br1 pola metra od “prestola”!!! Za br2 je ipak morao da se sakrije iza fotelje….ili u ostavu……ili na terasu…..svakako negde dalje od naših pogleda. Uspeh je počeo da nam se smeši kad sam rešila da ga držim za ruku i “čuvam strah”…. Napredni oblik istog je sinhrono obavljanje radnje u toaletu 🙂 Svakako, i za to mi je bilo potrebno par dana da prihvatim kao ideju.
  • mito i korupcija! Birati ga pažljivo i promišljeno!!!! Lizalice, čokoladne bananice, sokići…. sve ono što mu inače ne bih baš tako olako uvela u jelovnik sad je delovalo kao sjajna ideja…. Veoma brzo se ispostavilo da je tvrdoglava škorpijica mudrija od svih nas…. Nema ničeg smešnijeg (ali i poražavajućeg istovremeno) od komplet obučenog al upišanog klinca koji tapše oduševljeno, sam sebi, i traži nagradu jer je, je l te, piškio! Gde i kako, to mu je bilo kompletno nebitno 😀 Srećom, lizalice su zanimljive 2,4 sekunde, nakon čega smo ih pronalazili zalepljene na raznoraznim mestima po stanu….
  • mašta  (može svašta)….naročito kod naprednog tečaja: piškenje napolju! Ogroman otpor da se zapiški drvo mi je bio komplet nejasan, ali smo ga savladali pričom kako je drvo zahvalno kad se popiški…. Sad je potpuni hit što uredno imitira drvo i kaže “Hvalaaaaa” kad to obavi napolju….
  • znakovi pored puta 😀 trebalo mi je par dana da ukapiram da možda još nije dovoljno zreo za “mama, piški mi se!” ali je svakako sposoban da signalizira: prekrštanjem i uvijanjem nogu, držanjem za guzu ili pišu, besomučnim trčanjem, skakutanjem i sl. Čim sam to uvrstila u deo rituala, sve je postalo mnogo lakše, i meni i njemu.
  • NEMA ODUSTAJANJA! NIKAKO! Svako dete ukapira, kad tad! Tri nedelje nakon početka “odvikavanja” delovalo mi je kao da je to sa pelenama bilo u nekom prošlom životu! Naravno, desi se ponekad da se zaigra i zaboravi, pa obavi piškanjciju gde ne treba, ali generalno, stvar je ukapirana! Sad već sam odlazi u kupatilo, uzima nošu i jedino još traži pomoć oko skidanja (zima, slojevi….), ali sve ostalo je potpuno savladao. Toliko savladao da pokušava i sam da isprazni sadržaj noše u wc šolju 😀

Sad bih naravno trebalo da kažem kako je sve piece of cake i da smo ovo mogli odavno…. Iskreno, mislim da nismo, da smo sve uradili baš kako i kada treba! Pardon, kad je Pile rešilo da treba 🙂

 

Deca i karakter

Mnogo puta sam čula za decu sa teškim karakterom. Mnogo puta ih i susretala po igralištima, rođendanima, u vrtiću, školi. Čak i neka deca poznanika i prijatelja su mogla da se tako “označe”. Al sve je to nekako drugačije kad je to “neko tamo dete”….. Teškoće počinju kad shvatiš da u kući gajiš jedno takvo….. “Strong willed child”…..

Do skoro sam mogla da prodjem kao fenomenalna majka. Ovo starije je školski primer dobrog deteta (osim što je nekad “malo lenjiji”, što bi rekla Pčelica Maja), fin, kulturan, vaspitan…. Ono, što bi još moja baka rekla, krotko dete. Za njega je “ne” bilo “ne”, dovoljno ga je bilo izreći jednom i Žabac nije pravio pitanje oko toga, nije ispitivao granice. Štekeri, otvoren prozor, kuhinjska hemija….ništa nije bio problem, ni oko čega se nije ratovalo….. U onim retkim trenucima kad smo morali da se “kažnjavamo”, čuveni “timeout” je kod njega savršeno funkcionisao. Na sam pomen “pauze” išao je sam u sobu, sedao na krevet i smirivao se…..

Pile je sušta suprotnost…..”Ne” ne postoji, tačnije, može da se izgovori 186 puta ali do njega ne dopire. Osim ako ga on ne izgovara. Njegovo “ne” je tvrdo ko stena, jasno i glasno. Podržano i vrištanjem, ukoliko se dovede u pitanje! Granice, roditeljske, pak, postoje da bi se ispitivale. I kršile. Sve mora da se dotakne, isproba, omiriše, svuda da se popne, sve da se razbaca. Svaka aktivnost obavlja se isključivo kad njemu prija. I na način na koji mu prija. Ili se polemiše oko toga, prosto neverovatno! Progovorio je onda kad je njemu to odgovaralo. Prestao da sisa isto, po sopstvenoj odluci. Navikavanje na nošu/šolju i dalje traje (15. dan vezano, a pre toga smo imali nekoliko pokušaja – o tome ću posebno, nadugačko i naširoko, ali kad završimo poduhvat), rovovska bitka!

Najnovija borba je odlazak na spavanje: i dnevni i večernji!!!

Ujutro otvara oči čim oseti da sam izmilela iz kreveta, pre 7h…. “mamiceeeeeeee”, kreće traženje po stanu, pa me obično iz kupatila odvuče nazad u krevet da se još mazimo. Nakon polusatnog igranja “u tunelu” – pod pokrivačima, konačno je spreman da dan započne. Malo igre, malo klope, mnogo čaja i sedenja na noši, pa onda izlazak napolje i, tu negde oko 12-13h kreće sa zevanjem i trljanjem očiju…..Ali, ne lezi vraže, to sve možda jesu znaci da je dete spremno za podnevnu dremku….. Pile – jok! Kod njega to postaje signal za “žurku”!!! Kreće otimanje, vrištanje, skakanje po krevetu, bacakanje, lupanje nogama, pokrivanje preko glave…. Zatim oni silni fazoni za prolongiranje: “čaj sa medoooooom!!!”….”voooodaaaaaa”….. “supicaaaaaaa!…..” A kad istroši i njih kreće da iskače iz kreveta, na noge i naglavačke, pa dotrčavanje u dnevnu sobu, pa pentranje po stolicama, meni, policama….. i od spavanja naravno nema ništa….

Do uveče je već iscrpljen i histeričan, a onda se i sva ta ludila dodatno pojačavaju, usled zamora materijala…. Večera, kupanje, knjiga za laku noć, poljubac tati i bratu, pravac krevet……i onda opet, iznova, red po red, slovo po slovo, dva sata skakanja i rasprave i konačno zaspi, uz silnu muku, oko 22h najnajnajranije…..

Moji izmoreni živci jedva krpe kraj sa krajem, a on ih testira do krajnjih granica….Drugarice sam već udavila, al do sad ništa od predloženog kod njega nije urodilo plodom…..Moram da proučim nešto od “stručne literature”, negde neko nekako ima ideju kako ga obuzdati, bar malo…..

 

Do tad, odoh da mazuljkim malenog, dok mi sa osmehom kaže “neće spava, samo igra…..svadjaćemo se!”

Retrospektiva jednog Pileta

Evo nas konacno, posle osam meseci, glumimo normalu. Tacnije, sve je isto kao prosle jeseni, samo mnoooogooooo, mnooooogooooo usporenije. Krecemo ponovo tamo gde smo stali, uspostavljamo nove/stare dnevne rituale, opet se budimo u cik zore da Zapca ispratimo u skolu, Matorog na posao a nas dvoje da se jos malcice mazuljkimo i njuskamo u dnevnoj sobi.

Jos su nam tu i Bakana i siterka, sto me svakako podseti na to da jos nisam zdrava (koliko bih volela) i da moram da usporim i delegiram. Uh, delegiranje….. to mi posebno tesko pada, sve bih nesto ja to sama i po svome, a realno ne mogu, bar ne jos uvek.

Pile je znacajno napredovao u odnosu na proslu godinu, ali i dalje nije tamo gde bih ja volela da jeste…. i svakako nije tamo gde je potrebno da bi krenuo u vrtic (u koji je od pre 5 dana i zvanicno prebacen!!!) Za sada trtlja papagajski naucene pesmice (neverovatnu kolicinu istih, zapravo), zna da broji do ko-zna-kod-dvocifrenog, sa posebnim specijalitetom: “osamdeset-nula”, posledica prebrojavanja parking mesta na Bulevaru; raspoznaje sve boje, clanove porodice, vecinu oblika, delova tela, zivotinje divlje i domace i SVU HRANU!!! 😀 Ono sto jos mora da se vezba je odgovaranje na pitanja sa DA ili NE, jer i dalje odgovara pitanjem (“Da li zelis sok?” – “Zelis sok!”), mada zna ono najosnovnije – da kaze kako se zove, koliko ima godina, gde stanuje, kako mu se zovu mama, tata, bata, baka, itd.

Ono gde se vidi da malo kaska je i dalje fina motorika: ne jede sam, ne oblaci/svlaci sam niti jedan deo odece/obuce, ne crta/ne boji…. i ne ide na nosu/adapter, zapravo, jos uvek nema nikakav odnos prema barici kad je napravi….. iako teorijski sve zna gde i sta treba da radi a Miska Piska zna od reci do reci…..

Ove nedelje se lagano zagrevamo za prvu oblast, boje, koje, kao sto rekoh, zna ali cemo ih taman koristiti kao uvodnu temu za neke aktivnosti koje ukljucuju mnogo vise koriscenja ruku, prstica…..

….. Polecemo…..