Malo dete i veliki svet

Ode veliko dete u veliki svet. Mamino veliko dete. Mamina prva ljubav. Najveća.

Ode da sebi izgradi budućnost. Život. Mogućnost, makar…..

Nažalost, a na svoju sreću, Žabac nije rodjen za ovu zemlju, za ovaj grad i za ovo vreme. Rodjen je za nešto mirnije, uredjenije, stabilnije. Za veće mogućnosti, za ljude manje ogorčene, za sistem, za pravila, za dogovore….

Ovde, ugradio je sebe u hokej, izvidjače, pomalo i školu. Ugradio je sebe u naše živote, oplemenio ih. Jedini od svih nas koji je miran, staložen, “pomalo lenjiji”, kako sam kaže.

Od one dece za koju sve babe po zgradi kažu “pa na koga je tako fin” i “joj, što ti je dobar onaj stariji”….

A ja rastem…..

Od one dece za koju svaki roditelj kaže “kod nas je uvek dobrodošao” ….

A ja rastem još malo…..

Od one dece što ga hvale i vole i nastavnici i treneri i prodavci u lokalnoj bakalnici i svi što da sretnu i upoznaju…..

A ja porasla do neba i nazad…..

Od one dece što ih nije sramota i da ga mama poljubi na ulici, od one dece što su maze i kad naleti pubertet….od one dece što se čak i u četrnaestoj ne svadjaju, nego samo pomalo prevrću očima….od one dece što ih samo dozivate iz sobe u sobu, ali uvek znate gde su, jer se javljaju telefonom čak i kad su sa društvom posle mature produžili još malo po gradu…

Moj prvenac, moje prvo carsko dete, što sam preplakala prve dve noći u bolnici kad mi ga nisu donosili a ja ga zamišljala tužnog medju nekim nepoznatim bebama u nekoj velikoj, bučnoj sobi….

Moj maleni koji me je kupio prvim bezubim osmehom, prvim gukanjem, moj najbrži puzač i super spretni hodač, onaj što je ustajao pre prvih petlova i ušunjavao se kod mene uz “mama, sok od jabukeeeeee” ili “češkaj meeeee”….

Moj klizač od treće i nespretni hokejaš od četvrte….. Bože, na šta je to ličilo…..Otplakao je prvo stavljanje kacige na glavu i rešio da celom svetu kad poraste priča kako ga je mama ucenila da postane hokejaš jer je rešila da proda njegove plastične klizaljke ako ne pobedi strah od kacige…. Onda je godinama uporno išao na treninge i kao bik Ferdinand klizao oko gola (i mirisao cveće), daleko od akcije, nezainteresovan za sve oko sebe….. dok tamo negde pred sedmi rodjendan nije ponosno došao kući sa treninga i svečano saopštio da je on lično pitao trenera da bude golman!!!! Oh, moje sreće zbog te hrabrosti i očaja zbog svesti o količini, veličini i ceni opreme koja nas od tog trenutka čeka…..

Moj centar sveta, moj drugar, moj sapatnik, moje sve…… Šest godina smo sami gurali kroz sve što nas je snašlo, hrabro, bez panike i straha…. Kako je osećao sve što nam se dešava i nemo me hrabrio, onako detinje….. Prošli smo moje krize, frke na poslu, velike sreće, ogromne tuge, smejao se, plakao, igrao, tugovao, sve uz mene, rame uz rame…..

I uvek je imao i pravi pogled i pravu reč…. Nikad klonuo nije, nikad posrnuo nije, a svašta nas je šibalo…. A sve previše za njega malog a rodjenog zrelog i dobrog i “fabrički ispravnog” kako ga ja opisujem svima…..

I kad je moja bolest naletela i izvrnula nam život naopačke, on je ostao najstabilniji, tiho i odlučno je gurao kroz opaki sedmi razred, klecnuo nije, suzu pustio nije, zakukao nije….. I sve uradio kako treba, bez glasa, bez opterećivanja ikoga….Uvek tu da pomogne, i oko mene i oko Pileta…

Sada je hrabro i zrelo zakoračio i otvorio novo poglavlje u svom životu, a ja sam i danas najponosnija na njega. Znam da će uvek da bude baš takav kakav jeste, šta god da izabere sutra. Miran, staložen, “pomalo lenjiji”…..

Otišao je da tog golmana razvije dalje, negde gde ima mesta za njega, gde može da uči više, gde da može da pokaže više. I čujem već sad, posle dve nedelje, da je zadovoljan: “mama, ovde su svi baš fini….”

U kom god pravcu da krene biću tu da mu budem vetar u ledja. Rešavač problema. Savetnik. Nemi posmatrač ako treba.

Njegov najvatreniji navijač.

Da li smo jači sami ili uz pratnju?

Povratak “u kutiju”!
Četiri nepuna dana sam bila kod kuće. Da navodno napunim baterije…. Tačnije, tek sam počela da se navikavam i privikavam i opuštam i došao je momenat povratka.
A proteklo je…pa…interesantno!
Isprva sam bila baš srećna što idem kućici svojoj. Da budem sa najmilijima, izmazim decu, opustim se, promenim ambijent…
Onda je krenuo teški deo…(mada smo taj već isprobali pre mesec dana): I DALJE JE SVE TEŽE U KUĆNIM USLOVIMA! Noge ne slušaju, ledja ne slušaju, psiha ponajmanje 😦
Plakala sam, većinu vremena… tačnije, jecala….
Sve mi je išlo na živce…. oni koje najviše volim – najviše!
Ništa što izgovore ne prija, ništa što urade ne valja!
Ne teše me na pravi način, ne ponašaju se odgovarajuće, pogled im nije kakav treba, ne izgovaraju prave stvari….
U stvari sam ja naopaka, ali to sebi ne priznajem, naravno….
I zašto bih….
Pa ja sam Žrtva, bolesnik, onaj kome je najteže….

Užas nerealnosti i surovosti trenutka, perioda, godine….sve u jednom!
Ah, kad bi u tom momentu ručna mogla da se povuče, zaustavi trenutak, scena…
Ne izgovore stvari…. reči koje zabole, sve redom…
Mene….
Njih dvoje….

I otrči vreme, protrči….

Dan, dva, tri….

Izlazak iz kuće, na kratku vožnju, koji, isto, ne prija…
Pa zašto bi?
Još jedan momenat da se podsetim koliko ne pripadam…
Koliko je teško sve…
Svi me gledaju, a ja bih da sam nevidljiva…
I hladno je, duva, probija kroz kosti, nenaviknute na prostor izvan bolničke sobe….
I dete koje me je željno, da trčkara pored kolica i drži me za ruku….radosno, sa osmehom….a meni je to samo trunčica sreće u svemu ostalom što me guši, tovari, davi….
I poznati neki ljudi koje bih radije da nisam videla….
jer mi je i sebe same previše….

I onda nazad u poznatu sobu…
Guše me suze dok se pozdravljam sa mojima….
i sekund kasnije sam sama….
Nazad na bojnom polju, jaka, sama, neustrašiva….

I jača tako tu, solo, u tišini prazne sobe….

Idemo dalje!
Pobedjujem!

A kad se prikupim….
Nadoknadiču….
Svima….

Jer ih volim… i jer ću tek biti jaka i za njih….

Sad snage imam samo za sebe…..

Ljubav na usta ulazi

Poslednji dan juna – vreme da konacno pustim u akciju “meal planning” ili ti priprema jelovnika za naredni period, par dana, nedelja, ceo mesec… Izvadih stare kuvare, iscepkane recepte iz casopisa, pinovane strane i domace gurmanluke i krenuh u sastavljanje spiska jela i spiska za kupovinu. Nimalo lak posao, Matori jede za trojicu, Zabac je vec iskusni necejed, samo Pile jede “i muvu u letu”…. Ukrstiti to sa sezonskim i lokalnim namirnicama je ogroman poduhvat, ali mu se ja radujem 🙂

Inace, trenutno mi se mota po glavi nesto sto sam skoro procitala na netu: JEZIK LJUBAVI! Naime, postoji navodno pet nacina na kojih neko “iskazuje” ili “prima” ljubav:

#1 – kvalitetno provedeno vreme

#2 – pohvale ili odobravanja

#3 – darivanje

#4 – usluge

#5 – fizicki dodir

Vecina nesuglasica (medju partnerima, clanovima porodice, prijateljima i sl) poticu usled neusgladjenosti tih jezika, odnosno, kada ljubav iskazujemo na onaj nacin na koji zelimo da je primimo a to ne bude u skladu sa potrebama/jezikom onoga kome tu ljubav upucujemo. Zamislih se nad tim…. moracu ozbiljno da provucem tu temu, onako nehajno, Matorom…. Nisam cak ni za sebe sigurna kojim “jezikom govorim”…. Znam da najmanje “padam” na poklone, mozda najpre na kombinaciju 2/4/5 – “divan ti je rucak, ljubavi *zagrljaj*, daj da ja operem sudove” 😀

A sto se Matorog tice, gotovo sam sigurna da kod njega ukusan rucak cuda cini – definitivno ima istine da ljubav na usta ulazi!