Prohodavanje – faza 2: Kako pobediti strah i šta se sve može postići

… post je, naravno, prošlomesečni, julski, retrospektiva šta smo sve postigli za mesec dana….minus dve nedelje terapija…..od prvih nespretnih koraka uz dvostrano pridržavanje do samostalnog hoda, veoma sigurnog, sa hodalicom…..

Moj osnovni problem je strah.

Onaj parališući, neracionalni.

Onaj kad fizioterapeuta pitam “Si normalan?” kad mi kaže da koraknem dok se držim za vazduh…..

Strah da zakoračim, strah da sam bez oslonca, strah da ću da padnem, strah da ću da proklizam, strah od povrede, strah od nemoći, strah od straha…..

Razbijači straha su, opet, razni: fizioterapeut, Žabac, štap mog dede (čuven po tome što je deda, šlogiran i dementan, silazio na ulicu, medju ljude i “pucao” iz istog), hodalica zvana Džoni (moj najnoviji najbolji drug…..boje bakra…..idealan za policu na dva nivoa, jednog dana, kad više ne bude morao da mi vude verni pratilac)….

Bitno je naći pravi balans izmedju straha i želje. Ili obrnuto, šta naidje prvo. Imati pokretač i motiv, a opet, znati gde je granica, za sada, znati koliko telo može. Biti svestan kad može da klecne koleno a kad da telo savlada opšti umor.

A prepoznati kad može i korak više i korak dalje.

 

Ja sam kroz moj strah i želju stigla daleko za ovih mesec, sad već i dva.

Hodam sama, uz pomoć hodalice. Ustajem uz istu, manje ili više lagano, idem sama po stanu, dohvatim sve što mi je u visini od kolena do glave, dokle mogu da se blago uspravim ili izvedem polučučanj, uz držanje, naravno. Mogu sama do toaleta, pa konačno se oslobodih i pelena. Prvo dnevne, pa noćne. Pile, pa ja, eto kako se sudbina malo poigrala sa našom porodičnom dinamikom…

Idem do kafića ispred zgrade svaki dan, na limunadu i kafu, sama ili uz društvo. Do tamo savladam mnogo koraka i četiri stepenika, za koje mi je i dalje potreban saveznik da snese hodalicu i meni bude siguran oslonac.

Jednom sam se usudila da odem pešice i do kafića koji je desetak minuta hoda od kuće…..u normalnim okolnostima. Nisam išla sama, povela sam fizioterapeuta i kumicu. Previdela sam jednu malu, malecnu uzbrdičicu…. i rampu, ozbiljnu, na tom istom putu….. Do tamo sam pauzirala nekoliko puta, sedela, pila vodu, bodrila se, smejala sama sebi što sam uopšte i pošla, kukala na rampi da ću da budem ko Šilja na skijanju ….

Stigli smo posle ko zna kog vremena, niko merio nije, bili smo željni i kafa i sokića….. Povratak je bio mnogo lakši, malo okolo ali po ravnom…. i trajao je neverovatnih 45 minuta!!!! Stajala sam posle svaka tri koraka, da dodjem do daha, povratim snagu, usmerim noge u pravom smeru…..

Naredna četiri dana sam dolazila sebi i oporavljala se od najgore upale mišića koju sam ikada imala. Dva dana sam mislila da mi izlaze kamenčići iz oba bubrega sinhronizovano. Boleo me je svaki mišić, svaka koščica. Pila sam lekove protiv bolova, vitamine, redovnu terapiju i kukala, kukala, kukala…..

I to je prošlo a ja sam izvukla pouku iz te avanture. I koliko sam željna i gde su mi limiti. I kako  da to uskladim…. Sad mi u bolnici cimerka kaže kako sam neverovatno obazriva i promišljena oko svakog poteza koji izvedem….

Eto, čudo je iskustvo, al retko se čovek uči iz tudjeg…

 

 

 

Prohodavanje – faza 1

… evo mene, posle duže pauze…. opravdane, jer sam vreme trošila na sebe, na decu, na Matorog , Bakanu, prijatelje, tenis i fudbal 🙂

U onom delu gde sam se bavila sobom sam:

  • ispijala silne kafe sa drugaricama po kafićima u okolini (dokle imaju snage da me guraju), povremeno se šminkala i lakirala nokte,
  • lečila ešerihiju u urinu (prouzrokovanu višemesečnim trpljenjem katetera) antibioticima a onda kojekakve posledice prevelikog ispijanja istih
  • podnosila posledice zračenja – afte – i jela pasirano (jedva) i špagete sa paradajz prelivima (usisavala ih kao Maza i Lunja, sjajna ideja i spasonosno rešenje kad sam već htela da odlepim od gladi)
  • ono najbitnije od svega: PROHODAVALA!!!!!!!

O, da, prvi korak ka normalnom životu!

Put ka samostalnosti!

Neverovatan podvig, a i ozbiljna avantura posle pet meseci ležanja!

Kao prvo, potreban vam je dobar, energičan i nepokolebljiv fizioterapeut, po mogućstvu po preporuci. Kao drugo, dobro dodje sestra od strica (?!?) da zapričava prisutne, dodaje rekvizite, pomaže pri ustajanju. Treće, veliki dodatak je domaćinski raspoložena baka(na) sa pitom ili kolačima. Četvrto je veliko dete, raspoloženo da kuva kafe prisutnima, kako ko dodje, redom…. Bonus na sve su Matori (nedeljom) da pušta dobru muziku i bebac (kad je budan) da smeta rasipanjem igračaka.

Rezultat svega nabrojanog je da ja, posle samo tri nedelje ne samo da stojim, već i koraknem u stranu kad se prebacujem sa kreveta na kolica. Mogu da prebacujem težinu sa leva na desno. Mogu i da stojim bez pridržavanja par sekundi.

Julski post….početak jula, da se naglasi…..svuda me voze, vezbam redovno, u bolnici tokom treće terapije sam napravila prvi korak….prvih 36 koraka, da budemo precizni…. (svratili u posetu, kao…..)

Kako je to kad, u stvari, nešto ne možeš…

… da obuješ čarapu, dokolenicu. Ni običnu baletanku, preko.
Ni da sebi dodaš čašu vode? Ili se sam odvedeš do kupatila da opereš zube…
Svetlo je na drugom kraju sobe, daljinci predaleko.

Realno, u bolnici si u svom svetu. Sve je na dohvat ruke, a i ne treba ti bog-zna-šta. Ceo tvoj svet stane na i u noćni ormarić. Meni cela kancelarija ;D
Plus lekovi, grickalice, malo lakog štiva, dve tri kreme i puna kapa.

U spoljnom svetu, onom što bi trebalo da je onaj moj, matični, eeeee, tu je sve nekako van mojih moći, van dohvata ruke. Potpuno sam bespomoćna. Za sve, apsolutno sve, mi neko treba. Pa i Pilence – dodaj mami papir, olovku, igračku….. Predveče smo se zatekli, na kratko, sami u sobi… Bespomoćno me je pogledao, odmerio, prošaputao “…mora da piški” …. a onda zbrisao niz hodnik “…tataaaa, mora piškiiiiii” …. a tata da pripomogne oko noše, trenerke, svega onog što sam nekad ja nekad mogla i činila…..

Išli smo, Matori i ja, do lokalne prodavnice, po par potrepština… Em smo se jedva provlačili između rafova, em sam bila u strahu da ću da odnesem bar šest flaša “Rizlinga”, onako, lagano, nogom…. Ono što bih ja da dohvatim je, naravno, negde iznad moje ruke, ofkors! Pa, pošaljem Matorog da “samo uzme četkicu za zube”, a onda ga vraćam sto puta, jer “ne tu, onu pored, ma sigurno ima neka druga….a ne vidim odavde, a ne možeš me odvesti….”.
Korpu sam, kao, nekako i balansirala kroz prodavnicu, kese na povratku kući su pretezale, klizale, smetale u liftu….

 

Jedan stari, kišni aprilski post, tokom vikend odlazaka kući…. Pronadjoh nekoliko nedovršenih postova, treba da budu ovde, da oslikaju ceo put kojim prolazim….

 

IORS klinika i utisci

Nisam pisala, gurala sam kroz zračenja. Deset leđnih i osam+četiri grleno-sinusna. Nisam htela da mračim ni da kukam iz vikenda u vikend. Ono, došla kući, emotivno mi teško palo, posle se taman navikla a moram nazad u bolnicu, pa mi opet teško… Pa sve neke takve teme…. Nekoliko draftova, ni jedan završen, a svi mračni i crni i tužni…..

A zapravo sam bila dobro, ovde na IORS, odeljenje za tumore toraksa. Bolje nego na bilo kojoj drugoj klinici. Sve je nekako bilo brzo, efikasno, bez razvlačenja, odlaganja. Dan za dan, sat za sat, sve je bilo kao na traci. Prijem, skener, simulator, fizičari, zračenje…. Sve sat za sat, dan za dan, ma odmah! Bez razvlačenja, čekanja, odluka, premišljanja… Efikasno, efikasno, efikasno…..

Svi lekari upoznati sa svim što se meni dešava, sa planovima, problemima, nejasnoćama. U viziti spremni da sve objasne, sve odmah razreše, bez pričanja u bradu, šuškanja između redova, jasni, glasni. Bez potrebe da neko dominira, preuzima odgovornost ili zasluge. Svi nasmejani, sa radošću u očima kad je nekome bolje, raspoloženi. Zainteresovani za problem i rezultat. Sa stavom “mi smo u ovome svi zajedno”.

I sestre…. Pisala sam im danas u “Knjigu utisaka”, sve ih pohvalih. Te kako su nasmejane te brižne, pa pune strpljenja i razumevanja i za najnapornije pacijente. Jer raznih nas ima ovde….. Onih što ih bolest učini teškima, pa kukaju, žale se, prave probleme gde ih realno nema, traže jedno, pa drugo, ne slušaju, odbijaju lekove. I one što nisu ni svesni toga ni gde su, ni šta rade, lutaju hodnicima, izgube sebe ili stvari, pričaju koješta, ne spavaju noćima nego mesečare… One što stalno imaju bolove. One što ne mogu da se pomire sa realnošću. One što štalno pitaju i one što odbijaju da jedu. I napisah da nigde nisam našla na ovakvu ekipu, ni na jednoj klinici. A bila sam do skoro potpuno zadovoljna na hematologiji, bar sam mislila.

I osećam se dobro i večeras: ovo je poslednje veče na IORS, sutra imam 12-to zračenje grleno-sinusne regije i posle toga pravac kući! Pravac deci i Matorom i Bakani.

OK, biću sutra super senzitivna i plačljiva i nervozna i sve će mi smetati i verovatno ću napraviti i scenu koja će uključivati more suza i nerazumnog ponašanja. Koje ćemo svi da pripišemo kortiko steroidima i mojoj užasnoj potrebi da budem centar sveta. Ali će doći i prekosutra i život će polako da poprima neki stalni tok a mi ćemo se navikavati jedni na druge.

Sutra ne dobijam “vikend listu za izlazak iz zatvora”.

Sutra idem kući, da se sad malo odande lečim…… kako ono beše prošle godine…… rekalibracija mozga….. vreme je za tu fazu!

Al ovaj put da pobedim ovog nepozvanog do kraja.

Da ga nema više.

Za početak, zračenje ga je oborilo na zemlju! Sigurna sam u to!

 

Gde leži snaga?

Borba svakog od nas je neprekidna.
Svakodnevna. Sinusoida, u krajnjem slučaju.
Sedamnaest meseci gledam kako ljudske energije rastu i opadaju. Kako ljudi odlaze kad spadnu ispod nule – energetski.
Ne od kancera.
Ne od lekova.
Duše im klonu. Umore se. Dignu ruke.

Poštujem zvaničnu medicinu. Da nije tako ne bih bila ovde gde jesam, ne bih primala gomilu otrova koja se uliva u moje vene svakodnevno. Ne bih gutala antibiotike, mackala masti i meleme. Sedela bih kod kuče i meditirala.
Ali lekarski pristup sa kojim se suočavam sve ovo vreme nije dovoljan i nije adekvatan. A vidim i ostali se slažu. Pacijenti…..

Snaga leži u nama samima, ali i toj svakodnevnoj podršci, osmehu, saosećanju…..

Potreban je jasan i glasan odgovor i stav lekara o svemu. Mrmljanje u bradu, nejasni odgovori, polušapat i poluinformacije samo stvaranju strah. Neizvesnost.
Nesigurnost. Crv sumnje. Potrebno mi je da im verujem, to je osnov svega. Potrebno mi je da vidim da zna šta radi…..

Potreban je osmeh sestre kad udje u sobu i kaže “Dobro jutro!”.
Da nisu vojna straža koja sprovodi stroge higijenske propise, već topla duša koja ume da oseti gde je ko u svojim mislima. Vidi suze. Prepozna potrebu za podrškom. Ne “ne plači, gubiš snagu!”, to nije dovoljno.

Svaka od njih ima svoje lične probleme, lične muke koje donose od kuća. Jasno. Ali ovde sve to mora da se ostavi ispred vrata sobe. Jer je teško. Jer i mi svi imamo čitav džak onoga što ne smemo ni da zagrebemo….decu, muževe i žene, roditelje, poslove….. i sve to držimo upakovano negde duboko u nama. Izvlačimo snagu i a nas i za njih.

Niko od nas nije ovde došao da izgubi bitku, već da se bori.
Da izadje kao general iz ove bitke! Ranjen ali uzdignute glave, čitav…… Jak!

EDIT: Strah! Strah je ogromna komponenta. Jede čoveka, duboko, gricka, iznutra….. Ili preseče, neočekivano….. Naročito kad neko nema takta, ideje…. Želeći da ideju o nastavku terapije podele sa mnom (nepokretnom u bolesničkom krevetu) i Matorim, naložili su cimerkama da napuste sobu, što pre. Tih nekoliko trenutaka ja sam umirala, naglo, komadić po komadić, prestravljena. Čujem ih već kako izgovaraju “od tebe nema ništa”….. Gledam Matorom u oči, tražim neki znak…..
Kad ono “na magnetu nema ni pogoršanja ni poboljšanja, ne znamo koliko toga je još limfom. Šaljemo te dalje na onkologiju na 20 zračenja repnog dela i sinusne zone preventive radi…..”
Kamenčić se skotrlja…..
Idemo dalje…..

Za sve pare, jako!