Scene iz života

Dani idu….. Neki brže, neki sporije…. Ja sam konstanta a ljudi oko mene se smenjuju….

SCENA 1:

Bolnica, intenzivna nega, šest kreveta, saborci koje razaznajem po glasovima, nakašljajima, bolovima, opisu terapije koju primaju.

Posle 50 dana “zatočeništva”, iščekivanja, suza, strahova, beznađa, tuge, nade….. idem kući, sestre me haotično pakuju u kese i kesice, bez reda i rasporeda, oblače naglo, na silu, kao da jedva čekaju i one da se od mene odmore…. Ili, da budem realnija, oslobode krevet, kao na traci, za sledeću “bolesnicu” koja će da prolazi isto to….

Njima traka, nama život ceo…..

Ne osećam slobodu pri izlasku, kao prošle godine. Samo strah. Strah od nemoćnosti, strah od nesposobnosti, zavisnosti. Ne mogu volu rep da iščupam. Ne mogu ni da potrčim. Ne mogu, realno, ništa……

SCENA 2:

Naš stan. Matori, Pile, Žabac, Bakana. Moj privremeni smeštaj u sred dnevne sobe. Invalidska kolica, “princeza”, mušeme, lekovi, jastuci….. Stan koji glumi bolničku sobu. Neprilagođeni smo: kolica ne ulaze u lift, kuhinju, radnu sobu, toalet. “Princeza” je neudobna i mora se koristiti uz asistenciju ukućana.

I sve je naopako. Svest o nesposobnosti dostiže neverovatne razmere. Suze ne prestaju. Noći su čak i duže nego u bolnici. Noge više bole, snaga iscrpljena, očaj zbog svakog uzdaha i molbe koju iskazujem mi cepa srce. Svi oni bi sve za mene. A ja bih isto to, ali JA! I ne vidim da će to biti uskoro …. I ne znam niti kako da se sa tim suočim niti izmirim, za sada. Plačem da bih nazad u bolnicu, bar da se sklonim iza one zavese i odjecam kad me stegne.

Prijaju mi, pak, neobavezne, lagane priče, posete najdražih prijatelja, svakodnevne kafe…. Šalim se na temu “baterija” u nogama, pravim planove (eeeej!) za naredni period, sezonu, godinu…. Prepričavamo, smejemo se, one prinose, donose, uveseljavaju me….

Čak sam i “kuvala” jedan dan, naravno, više onako kao “komandant parade” dok je Bakana fizikalisala, švedske IKEA ćuftice, po Gagicinom receptu (https://moje-grne.com/2018/01/10/svedske-ikea-cuftice/)… Preukusne su, svima se dopalo, čak i najvećim nećejedima od nas, al pošto nismo do sad probali “one originalne”, to nam je u planu za prvi mogući izlet…..pa i kolicima.

Deca, iskreno, prijaju najviše. Pile je dotrčalo, sa vrata, i uzviknulo “Mama je došao!!!!!” Srce mi je poraslo, pretilo da izbije iz grudi. Ponos moj mali sa celom rečenicom! Kakva razlika u odnosu na ono prošlogodišnje ignorisanje. Žapcu nismo ni rekli da dolazim, pa sam ga iznenadila čim je stigao iz škole. Red suza, red smeha, kilometar razgovora uz “ljubomornu” Bakaninu opasku da sa njom dva meseca nije toliko reči ukupno izgovorio ko tad, odjednom, sa mnom.

SCENA 3:

Bolnica, obična soba, pet kreveta, TV, cimerke – razne…..

Normalna soba, normalni pacijenti, normalne sestre….i ja, u svemu tome, potpuno nenormalna. Svi oko mene sve mogu, ja, realno, ništa! I manje nego u intenzivnoj, a kao, više nego kod kuće. Jer ovde mogu na taster da pozovem sestru. Al ne mogu da joj se isplačem na ramenu…..

Previsok krevet koji mogu samo dve sestre u tandemu da spuste ili podignu, krevet bez rama, tako da mi je otežano okretanje sa leva na desno (nemam za šta da se uhvatim i povučem), mala, premala komodica, jedna utičnica u koju pokušavam da utaknem sve od tehnike što imam…. Osvojila sam i pomoćni stočić i dozvolu da mi se ništa od toga ne sklanja i izgledam kao razmaženi naučnik…..

Oko mene se cimerke smenjuju. Neke plaču, neke se smeju, pojedine ne progovaraju, ostale pričaju na nervnoj bazi. Jedne traže mir i tišinu, druge pojačavaju TV da pokriju šum svojih misli. Pomirljive, razmažene, tužne, hrabre, majčinski likovi, neodrasle devojčice u telima odraslih žena. Profesorke, penzionerke, majke, bake, pune nasilno stečenog medicinskog znanja, sakupljačice zdravih recepata, medicinski površnih informacija o ovoj našoj muci, ljute na svaki dan koji neplanirano više moraju da provedu “zatočene” …..

Žene sa brižnim članovima porodice  koji svakodnevno pokušavaju da “udju” u tvrđavu koja je i dalje pod zabranom poseta i donesu koješta što se poželi tokom dana….

Žene sa telefonima koji neprekidno zvone, dok one strpljivo, u polušapatu ili namerno, preglasno i prenaglašeno, svakome ponaosob iz uže i dalje familije prepričavaju ove naše dane……

Gledamo umetničko klizanje, decu koja lepo pevaju, prelistavanje novina na raznim kanalima, tenis, rijaliti programe, kuvanje, serije na bar četiri različita jezika i pet kanala…..

I dinamično je…..

Vreme je i meni za promenu scene, uželeh se dece i tuširanja 🙂

Naopaka nedelja

Dodju tako dani….ono, kad ništa ne ide kako valja i po planu…. A ti se još, plus, vučeš ko prebijena mačka, oči jedva držiš otvorene, ruke i noge te ne slušaju, mozak je u nekoj paralelnoj dimenziji…..A napolju je, pride, nenormalnih +13 (feels like 16!) u novembru!!!!

E, takva je ova naša nedelja…..

Počela je odjavljivanjem Piletovog rodjendana! Velike TRI godine!!!! Ume da kaže, ne ume još da pokaže prstićima… Kad smo kod prstića, ne ume ni da ukrade šlag sa torte 😀 Od ostalih utisaka sa rodjendana: Piletu ne prija gužva niti da je u centru pažnje kad su tu ne-baš-mnogo-poznati gosti; veoma rado je prepustio svetla pozornice ženskim gošćama, čak i mladjim od njega samog. Još nije usavršio duvanje svećica, ali smo ukrali ideju sa neta i poslužili se slamčicama, ogroooomnaaaaa olakšica. Ono gde se usavršio je “krađa” ostataka torte sa tanjira…..bilo čijeg…… 😀

….. Sve u svemu, bilo je super, al je samo vreme baš brzo protrčalo.

Kao svaka spremna domaćica, morala sam da pripremim bar tortu…. i nesto slano…. i koju salatu….. Ipak, zaboravila sam da iznesem deo spremljene klope! I potpuno zaboravila da bi neko možda želeo i kafu….

Zatim sam u narednih par dana zaboravila da Žapcu spremim sendviče za ekskurziju i osušim “najbitniji duks”, da odgovorim na neke bitne mailove, da baki odnesem višak hleba od rođendana, da pronađem Piletovu štednu knjižicu, da izvadim staklenu pivsku flašu iz zamrzivača na vreme (tehnički, ovo je Matori zaboravio :D) tako da sad imamo pola fioke leda sa ukusom piva …..

Ipak, najveću zanimaciju ove nedelje priredilo nam je Pile:

– regresira sa piškanjcijom/kakanjcijom!!!!

….piška u krevet noću, preko dana po foteljama, po sebi, po podu, pravi barice na sve strane…. I dva veoma obimna br2 je obavio u gaće (toliko da sam nakon rešavanja havarije morala i ja da užickam garderobu kod drugarice na slavi, kako bih mogla da izađem međ ljude)….

Izguglah da nije usamljeni slučaj, da dosta klinaca njegovog uzrasta ubrzo posle odvikavanja od pelena krenu po starom….neki od stresa od neke nove situacije (polaska u vrtić, nove bebe, odvajanja od jednog od roditelja, …..), neki od prehlada, urinarnih infekcija, pojedina deca tako iskazuju bes ili nezadovoljstvo, neki čak i bez razloga…..

Kod Pileta je ovo počelo sredinom nedelje. Samo još da smislimo da l zbog gužve ovih dana (rodjendani, slave, dolasci, odlasci…) ili je previše šetao bos….. Il je u ljutko fazi…..

Nadam se da će ga brzo proći ova faza, sve nam je mokro, dve žice za sušenje nisu dovoljne….i da će bar ovo novembarsko proleće da potraje dovoljno dugo, dok se ne vratimo na utabanu (i suvu) stazu!

 

Preopterecenje sistema

Postoji cuvena prica, od pre, bogami, 15 godina, kad je moja ex-svekrva izbelela moju fabricki golubije plavu majicu. Ne slucajno, vec iz najiskrenijeg ubedjenja da sam divnu belu potkosulju ubacila u masinu zajedno sa crnim vesom i upropastila je. Na stranu to sto je sate i dane potrosila vadeci dusu nesrecnom golubije plavom koncu, ali, ja sam onako klinacki, dvadesetpetogodisnje, bila prenerazena: kako li je samo mogla i da pomisli da sam ja ikako pobrkala ves!!!!

Vreme sadasnje:

…. gledam poslednjih 10 minuta u bubanj masine kako obrce nesrecne gace, peskire i crne carape i dve majice, a sve polako poprima sivkasti ton na +80… Kako li se to meni dogodilo???

Paaa, nisam se zapitala, ni jedne sekunde…. Ne znam ni da li je trebalo da se zapitam, al znam da moje mozdane vijuge nisu kakve su bile….

…..od silne hemije koju isprimah u poslednjih 9 meseci, a od koje sigurno nije stradala samo ova nesrecna kosa koja nikako da krene da bujno raste (a svi me ubedjuju da ce sad da grune, onako, junacki, gusto i jako ….. sto se vec da videti u zoni nogu, a da nije bilo trazeno, niti prizeljkivano, marfijevski……), vec i dokazano imam problem sa koncentracijom i manjkom paznje…….

(……a tek sto reci zaboravljam…. opet prica iz proslosti: moj tata je u nekim godinama krenuo da izgovara prvo sto mu padne na pamet kad ne moze neke reci da se seti, a posto je to iziskivalo ozbiljno vojno desifrovanje izrecenih recenica, ubedile smo ga da izgovori “jagodica” svaki put kad zapne, bar da ne moramo da pogadjamo gde je “nepoznata” 😀 ja jos nisam dosla do “jagodica” faze, ali sam krenula da opisno objasnjavam predmete i pojave…..)

…..od ubitacne kombinacije trogodisnjaka (“mamiceeeeee, mamiceeeeeee, mamaaaaaaaaaa, majkaaaaaaa, majkiceeeeeee……..aiiiiaiiiiaiiiii” dok me usput zapisava ko drvo, deseti dan odvikavanja od pelena, i odbija da ide na spavanje, bilo kad) i pubertetlije (“……akldhiausyd iausdiaush……….”, ne govori, actually, samo nesto promrmlja kad je pitan, ali ga je neophodno neprekidno terati na nesto – da se probudi, da ustane, da se obuce, da ostavi telefon, da namesti krevet, pospremi sobu, doruckuje, opere zube, sedne da uci, da se preslisa, baci djubre, iscupa punjac iz zida, ode u prodavnicu, odnese smrdljive patike na terasu kad ih izuje, da se istusira, da konacno udje u kadu jer vec je unutra pola sata a ni muva se ne cuje, da izadje vise iz kade i ostavi i nama malo vode, da pokupi vodu sa poda toaleta posle tusiranja, da pogleda za sobom kad izadje iz kupatila, da iskljuci tus kako se ne bih istusirala po glavi kad otvorim cesmu na kadi, da ruca, da se spremi za skolu, da krene u skolu, pa da l je sve poneo – telefon, kljuceve, mozak…..)…..

…..od besmislene zelje da sve frontove pokrijem – vec imam i dnevni raspored kad/sta/gde/kako cistim/spremam/organizujem , plan obroka za narednu nedelju, popisane decije obaveze, listu zelja za zavrsetak radova na Skadru, plan proslave decijih rodjendana u narednom kvartalu, plan za slavu, novu godinu, spisak stvari koje treba baciji i/ili (do)kupiti ……

….od viska stvari koje imamo po stanu…. pa dok krenem da rasklonim, pospremim i vratim na mesto, ma nemam pojma je l sam posla il sam dosla…. i sve nekako u krug…..tu se sad vec ozboljno bavim raskrcivanjem i bacanjem (ja sam ona manje sentimentalna, al zivim sa ozbiljnim hrckom (Matori) i kostovecrekoh neurednim tinejdzerom…..

Nego, sve sam ja to lepo isplanirala sta cu i kako cu, samo nikako da isplaniram i odmaranje dok se ne vratim na radnu temperaturu 🙂 A do tada ce da imaju sivi donji ves, sta da im radim….. Nek trpe, il nek sami do’vate ves u ruke.

Peglu sam im, po savetu lekara, odavno prepustila, pa sad ta ves-planina raste li raste…..

A ja, bar to, uspesno ignorisem…..

 

Deveti mesec ili novi početak

Devet meseci za mnom….za nama, jer su mnogi ovim bili opterećeni…. Pre svega Pile, Žabac i Matori…. i Bakana….pa onda obe kume i moje najbliže drugarice, kojih je, istina, baš mnogo 🙂

Mnogo je simbolike u 9 meseci i u samom septembru…..

Devet meseci se život stvara ali i brani…. Devet meseci sam udaljena od onih jezivih bolova na podu kuhinje…. Devet meseci borbe, otrova, mučnina, plakanja, strepnje…. Istih devet potpuno pretumbanog života, gostovanja kod kuće i života u bolnici…. Devet meseci zapisivanja simptoma, nus pojava, bolesničkog ritma, devet meseci popunjavanja ukrštenih reči, crtanja po bojankama, gledanja serija….. Devet meseci mog života, tako drugačijih od svega što sam ikad iskusila, a tako ličnih i poznatih sada….

Septembar je, ipak, nešto novo, jedan početak svega…. Nov život, nova kosa, nove pobede, velike i male, za svakog od nas….. Nove ideje, za život i okruženje….

Novi start sa Piletom oko fine motorike i govora, nove vežbice, igračke, nova dnevna rutina oko spavanja i klope….

Nove obaveze za Žabca u novoj školskoj godini i na hokeju, nova mađarska liga i nova oprema, novi raspored odlazaka kod svog tate….

Novo otkrivanje našeg emotivnog života za Matorog i mene, novi zagrljaji, novi pogledi uveče kad umorni malce konačno smestimo na spavanje a ne zaspimo i sami sa njima…..

Nova putovanja, planovi, snovi…..

Kao da je prvi put stigla, radujem se ovoj jeseni kao nikad do sada!

 

Sta c’mo jest’ ove nedelje

Volim da kuvam…. Bas volim…. Oporavljam se ljusteci, seckajuci, dinstajuci, njuskajuci u svaku serpu na sporetu. Slano, slatko, dorucak, rucak, vecera…. I nista mi nije tesko… Przenice – moze! Palacinke – moze! Grcka musaka – caskom! Ispunjavam zelje i, kazem, nije mi tesko…. A rekoh vec, neki jesni a neki probirljivi 😀

Ipak, kako bih stigla ista drugo osim kulinarskih momenata, moram racionalizovati sve, imati plan i program. A kad u jednacinu ubacim i realnost da su finansije i vreme za nabavke kod nas krajnje ogranicene kategorije, na scenu stupa NJ.V. Meal Planning…. Po naski: sta cemo jesti sledece nedelje?!?

Dorucak, milina….. jaja, przenice, muffini, palenta, griz, popara, ‘leba+masti+aleve ili puter i med/dzem :D:D:D Kad je skolarac prepodnevna smena, mogu i keks i caj da prodju. Pa cak i smrznuto pecivo, brzinski spremljeno u rerni u hladna zimska jutra.

Sto se ruckova tice, tu je stvar jos jednostavnija. Za taj obrok sam sama sa decom, Pile jede sve (srce moje) a za Zapca se lako smunji – neka pasta ili belo meso sa kuskusom ili pirincem…..

Ali vecera…… Ima tu mnogo toga sto valja uzeti u razmatranje, nije to bas tako nasumicno, niti pitanje, niti smislen odgovor. Prvo – odredjeni smo godisnjim dobima i sezonskim namirnicama po pijacama. Drugo – kad bih ih pustila, jeli bi samo vesalice i pomfrit…. plus luk kao prilog. Zabac i cokoladu. Trece – sve to bi jeli u nenormalnim kolicinama.

Dakle, mora postojati sistem. I to da svima odgovara: muski da se ne mrste na odabir hrane, ja da sebi olaksam sve faze pripreme hrane, od plana do realizacije. Ono sto sam uspela da smislim je da tokom nedelje pravim 6 rucko/vecera max, i to po sledecim kategorijama:

  1. veggie ili vecera bez mesa (socivo, leblebije, prazni pasulji, graskovi i sl)
  2. sarme, dolme, musake…. (punjeno, redjano, letnje, zimsko….)
  3. meso + prilog + salata (i supa obavezno)
  4. vece internacionalne klope (siroko: italijanska, kineska, grcka, meksicka….)
  5. corbasti dan (paprikasi, gulasi, pasulji, kupusi…..nesto na kasiku, svakako)
  6. riba ili plodovi mora (ovo cemo najteze, mnogo se opiru, al za pocetak moze skusa sa rostilja iz lokalne mesare :D)

Sedmi dan je dan ostataka, tj rezervni dan za odlaske kod baba, klopu napolju, gruckanje keksa ako nam bas dodje …..

Plus jedan slatkis nedeljno, svakako….. Ili i dva, ako zasluze 🙂