Bolnička hrana i kako je izbeći

Posle dve godine se neke stvari nauče…. prostudiraju detaljno….apsolviraju….doktoriraju, ako treba.

Prodjoh nekoliko klinika….i valjda zajedničku kuhinju.

Jedina poruka ovoj državi: žali bože bačenih para na hranu ovde.

Ovo je sramotno. Toliko se hrane baci na kraju dana da prosto ne verujem da je iko ovome ma i sekund vremena posvetio. Utisak da je sve neosmišljeno i neizbalansirano. Dani mrmota….svaki ponedeljak je isto, svaki utorak….. A postoji nutricionista, jedino ne znam koliko i šta uopšte odlučuje u celom ovom zdravstvenom haosu….

Doručak:

  • sendvič sa puterom, najslanijom šunkom i narendanim kačkavaljem i krastavcem u tragovima. Jestivo!
  • kačamak – bez ukusa i sa komadom belog sira. za nas sa lošim crevima i potencijalnim dijarejama izbačen kao opcija….
  • rol viršla?!?!?
  • jaje, integralna kifla i žuti sir…. fali nešto, išta da “poveže” sve to
  • ekspandirana kajgana iz rerne -to mu valjda dodji jaja i prašak za pecivo….dodaju u to beli sir i komadine šunke i sve zajedno em nema nikakav ukus, em je hladno….. nekako osećaj kao da se jede vileda sundjer….
  • palačinke od heljde sa marmeladom od šipka. Jestivo mada žilavo i hladno …..
  • hleb, puter i marmelada, ona gorepomenuta. Jestivo!

Ručak:

  • grašak/boranija – hladno, gusto, samo skuvano, onako, sa nekim sumnjivim, žilavim mesom….može da se pojede, ali bukvalno je samo u kategoriji “jestivo”….
  • sladak kupus sa parčetom mesa….pardon, PALAMAROM mesa….serviran uz viljušku, pa kako se ko snađe…. hladno, nadima…..
  • pire i barena šargarepa (bez ukusa i hladno/mlako) sa potpuno anemičnim, gumiranim batakom….. ovo od prošle godine ne uspevam ni da pogledam….
  • prženi oslić i pilav….. veoma ukusno i veoma jestivo i jedan od normalnih ručkova
  • klot pasulj – meni omiljeni, neki se i žale, ali od ponude jedno od retkih jela kojima se obradujem
  • makaroni sa mesom – Bože! kao splačine da donesu….. raskuvani makaroni, hladni sa nečim što bi se, u nekom moćda toplijem stanju moglo nazvati prelivom od mesa….. jezivo, ružno, nejestivo…..
  • punjene tikvice/paprike. Jestivo, ukusno, u rangu sa oslićem i pasuljem!

Večera:

  • oh…. sve grđe jedno od drugog….. dakle…. jaje, bela kifla i najgrđa pileća pašteta sa gomilom aditiva…..može da se savlada, ali čemu baš?
  • “pogačice sa sirom”, tačnije leba sa leba, jer nit sira nit jestivog testa
  • oni makaroni od ručka
  • pita sa mesom/sirom/spanaćem…..suva i masna tako da se ulje cedi sa njih u tanjir….
  • i ko zna šta još jer ja večeru baš baš izbegavam

Savet za boravak ovde, preživljavanje i održavanje kilaže makar na početnoj je da imate nekoga iz Beograda koji će vas snabdevati klopom svakodnevno…… ili da se snabdete nenormalno velikim količinama keksa i grickalica da pokriju doručak i večeru, a ručak nekako savladati….. Jedan od komšija je silazio dva puta dnevno u lokalni restoran, na pristojno jelo….

Ja, od ostalih, a polunormalnih varijanti, smislih dečije paštete koje nemaju aditive (koliko sam uspela da iskopam Patelina Junior i Carnex Smazalica)…. i Quicky supice koje su pune aditiva, ali su tople i zasite prazan stomak, bar malo…..

Al za njih vam treba kuvalo 🙂

A to otvara čitavu novu temu………..

Sitni problemi i krupne terapije

Nedelja treća u bolnici se završila. Vezano treća. Ona kad kući ne odem i decu ne vidim eto toliko dana. Onda kad je Pile ljuto na mene i neće da priča telefonom. Onda kad se i zabrojim oko broja 15 pa osvestim ko zna kad….

Ovaj put sam stigla na jaču (uvod u “možda ćemo transplantaciju na kraju ovog ciklusa”) terapiju koju ću ja “sigurno odlično da izdržim jer sam mlada i jaka”… I to je bilo to. Opis i najava onoga što me čeka…

Ono što mi nisu rekli je da ću se od ove terapije “odjaviti” i da neću prepoznati ni Bakanu ni Matorog kad dođu da me obiđu treći dan….

Ono što mi nisu rekli je da ću biti u snu iz koga neću znati da se probudim, toliko da ću još danima da budem nesigurna šta je san a šta tačno java…

Ono što mi svakako nisu rekli je da je očekivani pad krvne slike takav da ću i dan 14. od terapije biti u bolnici sa mizernim parametrima….sve je spalo!

Leukociti 0,1 …. Hemoglobin 78….. Trombociti 12……

Biohemija kao da ne jedem ništa – a jedem….

Bar poslednjih 5 dana….. 🙂

 

Ono što su rekli, a ja definitivno ignorisala, je da će kosa opasti….

I jeste – za dan!!!!

Od guste, kovrdžave kose ostadoše dva tri pramička….

Kao ludi naučnik sam 😀

 

Od ostalih sitno-krupnih problema izdvajam:

… da su mi malko bocnuli pluća dok su ugradjivali venski katetar, pa smo to snimali na rentgenu svakodnevno + sam ležala na desnom boku danima – rekao grudni hirurg…

… da sam napravila sebi plikove termosom na ledenim nogama…. pa sad ne smem na noge dok to ne prodje – rekao plastični hirurg…..

… da me noge nestvarno bole jer su pre tri nedelje izbacili i moje neurološke lekove – rekli hematolozi 😀 …..

 

 

I tako…..

Sitni problemi i krupna terapija….

Još da saznam koji je ovo protokol….

I da jednog dana zapišem šta sam tačno, tokom dejstva terapije, sanjala….

Jer šteta da ostane samo u mojoj glavi 😀

 

 

Kako je to kad, u stvari, nešto ne možeš…

… da obuješ čarapu, dokolenicu. Ni običnu baletanku, preko.
Ni da sebi dodaš čašu vode? Ili se sam odvedeš do kupatila da opereš zube…
Svetlo je na drugom kraju sobe, daljinci predaleko.

Realno, u bolnici si u svom svetu. Sve je na dohvat ruke, a i ne treba ti bog-zna-šta. Ceo tvoj svet stane na i u noćni ormarić. Meni cela kancelarija ;D
Plus lekovi, grickalice, malo lakog štiva, dve tri kreme i puna kapa.

U spoljnom svetu, onom što bi trebalo da je onaj moj, matični, eeeee, tu je sve nekako van mojih moći, van dohvata ruke. Potpuno sam bespomoćna. Za sve, apsolutno sve, mi neko treba. Pa i Pilence – dodaj mami papir, olovku, igračku….. Predveče smo se zatekli, na kratko, sami u sobi… Bespomoćno me je pogledao, odmerio, prošaputao “…mora da piški” …. a onda zbrisao niz hodnik “…tataaaa, mora piškiiiiii” …. a tata da pripomogne oko noše, trenerke, svega onog što sam nekad ja nekad mogla i činila…..

Išli smo, Matori i ja, do lokalne prodavnice, po par potrepština… Em smo se jedva provlačili između rafova, em sam bila u strahu da ću da odnesem bar šest flaša “Rizlinga”, onako, lagano, nogom…. Ono što bih ja da dohvatim je, naravno, negde iznad moje ruke, ofkors! Pa, pošaljem Matorog da “samo uzme četkicu za zube”, a onda ga vraćam sto puta, jer “ne tu, onu pored, ma sigurno ima neka druga….a ne vidim odavde, a ne možeš me odvesti….”.
Korpu sam, kao, nekako i balansirala kroz prodavnicu, kese na povratku kući su pretezale, klizale, smetale u liftu….

 

Jedan stari, kišni aprilski post, tokom vikend odlazaka kući…. Pronadjoh nekoliko nedovršenih postova, treba da budu ovde, da oslikaju ceo put kojim prolazim….

 

IORS klinika i utisci

Nisam pisala, gurala sam kroz zračenja. Deset leđnih i osam+četiri grleno-sinusna. Nisam htela da mračim ni da kukam iz vikenda u vikend. Ono, došla kući, emotivno mi teško palo, posle se taman navikla a moram nazad u bolnicu, pa mi opet teško… Pa sve neke takve teme…. Nekoliko draftova, ni jedan završen, a svi mračni i crni i tužni…..

A zapravo sam bila dobro, ovde na IORS, odeljenje za tumore toraksa. Bolje nego na bilo kojoj drugoj klinici. Sve je nekako bilo brzo, efikasno, bez razvlačenja, odlaganja. Dan za dan, sat za sat, sve je bilo kao na traci. Prijem, skener, simulator, fizičari, zračenje…. Sve sat za sat, dan za dan, ma odmah! Bez razvlačenja, čekanja, odluka, premišljanja… Efikasno, efikasno, efikasno…..

Svi lekari upoznati sa svim što se meni dešava, sa planovima, problemima, nejasnoćama. U viziti spremni da sve objasne, sve odmah razreše, bez pričanja u bradu, šuškanja između redova, jasni, glasni. Bez potrebe da neko dominira, preuzima odgovornost ili zasluge. Svi nasmejani, sa radošću u očima kad je nekome bolje, raspoloženi. Zainteresovani za problem i rezultat. Sa stavom “mi smo u ovome svi zajedno”.

I sestre…. Pisala sam im danas u “Knjigu utisaka”, sve ih pohvalih. Te kako su nasmejane te brižne, pa pune strpljenja i razumevanja i za najnapornije pacijente. Jer raznih nas ima ovde….. Onih što ih bolest učini teškima, pa kukaju, žale se, prave probleme gde ih realno nema, traže jedno, pa drugo, ne slušaju, odbijaju lekove. I one što nisu ni svesni toga ni gde su, ni šta rade, lutaju hodnicima, izgube sebe ili stvari, pričaju koješta, ne spavaju noćima nego mesečare… One što stalno imaju bolove. One što ne mogu da se pomire sa realnošću. One što štalno pitaju i one što odbijaju da jedu. I napisah da nigde nisam našla na ovakvu ekipu, ni na jednoj klinici. A bila sam do skoro potpuno zadovoljna na hematologiji, bar sam mislila.

I osećam se dobro i večeras: ovo je poslednje veče na IORS, sutra imam 12-to zračenje grleno-sinusne regije i posle toga pravac kući! Pravac deci i Matorom i Bakani.

OK, biću sutra super senzitivna i plačljiva i nervozna i sve će mi smetati i verovatno ću napraviti i scenu koja će uključivati more suza i nerazumnog ponašanja. Koje ćemo svi da pripišemo kortiko steroidima i mojoj užasnoj potrebi da budem centar sveta. Ali će doći i prekosutra i život će polako da poprima neki stalni tok a mi ćemo se navikavati jedni na druge.

Sutra ne dobijam “vikend listu za izlazak iz zatvora”.

Sutra idem kući, da se sad malo odande lečim…… kako ono beše prošle godine…… rekalibracija mozga….. vreme je za tu fazu!

Al ovaj put da pobedim ovog nepozvanog do kraja.

Da ga nema više.

Za početak, zračenje ga je oborilo na zemlju! Sigurna sam u to!

 

Da li smo jači sami ili uz pratnju?

Povratak “u kutiju”!
Četiri nepuna dana sam bila kod kuće. Da navodno napunim baterije…. Tačnije, tek sam počela da se navikavam i privikavam i opuštam i došao je momenat povratka.
A proteklo je…pa…interesantno!
Isprva sam bila baš srećna što idem kućici svojoj. Da budem sa najmilijima, izmazim decu, opustim se, promenim ambijent…
Onda je krenuo teški deo…(mada smo taj već isprobali pre mesec dana): I DALJE JE SVE TEŽE U KUĆNIM USLOVIMA! Noge ne slušaju, ledja ne slušaju, psiha ponajmanje 😦
Plakala sam, većinu vremena… tačnije, jecala….
Sve mi je išlo na živce…. oni koje najviše volim – najviše!
Ništa što izgovore ne prija, ništa što urade ne valja!
Ne teše me na pravi način, ne ponašaju se odgovarajuće, pogled im nije kakav treba, ne izgovaraju prave stvari….
U stvari sam ja naopaka, ali to sebi ne priznajem, naravno….
I zašto bih….
Pa ja sam Žrtva, bolesnik, onaj kome je najteže….

Užas nerealnosti i surovosti trenutka, perioda, godine….sve u jednom!
Ah, kad bi u tom momentu ručna mogla da se povuče, zaustavi trenutak, scena…
Ne izgovore stvari…. reči koje zabole, sve redom…
Mene….
Njih dvoje….

I otrči vreme, protrči….

Dan, dva, tri….

Izlazak iz kuće, na kratku vožnju, koji, isto, ne prija…
Pa zašto bi?
Još jedan momenat da se podsetim koliko ne pripadam…
Koliko je teško sve…
Svi me gledaju, a ja bih da sam nevidljiva…
I hladno je, duva, probija kroz kosti, nenaviknute na prostor izvan bolničke sobe….
I dete koje me je željno, da trčkara pored kolica i drži me za ruku….radosno, sa osmehom….a meni je to samo trunčica sreće u svemu ostalom što me guši, tovari, davi….
I poznati neki ljudi koje bih radije da nisam videla….
jer mi je i sebe same previše….

I onda nazad u poznatu sobu…
Guše me suze dok se pozdravljam sa mojima….
i sekund kasnije sam sama….
Nazad na bojnom polju, jaka, sama, neustrašiva….

I jača tako tu, solo, u tišini prazne sobe….

Idemo dalje!
Pobedjujem!

A kad se prikupim….
Nadoknadiču….
Svima….

Jer ih volim… i jer ću tek biti jaka i za njih….

Sad snage imam samo za sebe…..