Kako je kad provedeš 50 dana u bolnici?

Pedeseti dan krckam, u cugu…..

Čovek bi rekao mnogo, a opet, eto, prošlo je. Lakše nego prošle godine. Lakše definitivno jer već znam kako je. Ovih 50 ću dodati na onih 75 iz sezone zima 2017. I još onih nekoliko puta po 5. Sve zajedno preko 150 dana bolničkog života. Pet meseci. Ihaj!

Sve bolnice su mahom iste, a opet, intenzivna nega je svet za sebe. Kao mini zatvor, većina nas nema mogućnost da samostalno izađe ni do spratnog toaleta. Neki od nas ni iz kreveta. Svi smo tu na okupu a opet razdvojeni zavesama. Možemo da komuniciramo, a da se, po želji, isključimo u sopstveni svet. Samovanje u grupnoj sobi, dok smo svesni prisustva drugih “stanara”.  Većina nas je tu duže vreme. Povremeno neki zalutaju kod nas u sobu, odleže dan, dva, protrče terapiju i prosto šmugnu u spoljni svet. Oseti se odmah “stranac”. Obično kukaju kako im je dosadno. I silaze u hol po kapučino. Čim osete da se u “normalnim” sobama stvorilo slobodno mesto ubede sestre i lekare da ih hitno prebace. Pobegnu. Kao da će se naša stanja preliti na njih. Kao da će im bolest, njihova, još otežati.

Ja sam ozbiljna “džomba” ovde. Sa nagomilanim znanjem i iskustvom osmislila sam svaki trenutak beskonačno dugog bolničkog dana: ukrštene reči, sudoku, viber, igrice, laptop sa nebrojano mnogo serija, bojanka za odrasle…. U ovoj turi sam “utrošak vremena” dovela na poseban nivo…. sređujem svoje mailove, planiram sve prostorije na Skadru, biram belu tehniku, iscrtavam šeme kuhinje, prijateljima uslužno formiram i popunjavam excel tabele, prekucavam tekstove, ma sve ono što iziskuje dosta vreme a minimalan utrošak mozga 🙂

Život u našoj maloj zajednici veoma brzo poprima ustaljeni tok:

  • svako jutro buđenje pre 6, vađenje krvi, uzimanje urina (neprepričljivo je teranje da se mokri čim se otvore oči), odmah neki lek venski od rane zore, prebrojavanje koliko smo popili/piškili/kakili…. i upaljena svetla, da se svi lepo razbudimo; otvaranje prozora, širom (jer je, pobogu, beskrajno zagušljivo), a zatim i spremačice koje nekom opasnom hemijom sterilišu sve oko nas i lupaju kantama, da se  slučajno neko ne prevari pa zadrema još malo;
  • doručak, sendvič, jaje, kačamak….. izgladneli ne progovaramo, gledamo da ubacimo u sebe hranu posle više od 12h od večere, a jureći da nas vizita ne zatekne kako mljackamo i srčemo;
  • raspremanje komoda i zatezanje kreveta – vojska nam nije ravna! Ništa (slovima i brojevima) ne sme da bude na komodi: uključujući i vodu koju nas, inače, neprekidano teraju da pijemo što više! Sve se sklanja, lekovi, šolje, knjige, telefoni. Kod mene ipak ostavljaju svu tehniku (kojim sam zatrpana), previše je komplikovano baviti se masom kablova i uređaja… Sa nas skidaju kape i čarape, bade mantili su strogo zabranjeni. Nisam sigurna da lekari išta od toga traže ili nedajbože uopšte i primećuju!!!
  • vizita…. nikad se ne zna da li će je uopšte i biti ali je sestre koriste kao sredstvo zastrašivanja i održavanja mira u sobi … kad se i desi, bude brza i relativno predvidiva: grupica lekara prodje od kreveta do kreveta, malo se informiše ako ima nešto novo (najčešće ništa), kažu ako imaju neki plan (ili promenu plana, najčešće) i idu dalje. Vizita realno više služi njima a mi se nekako uvek nadamo nekim beskrajno novim i bitnim informacijama i svaki put ostane neki uzdah u vazduhu, neko očekivanje, neispunjeno….. Posle bogoradimo za njima, iako smo propustili realnu pansu da nešto kažemo ili pitamo…. Ali kao đaci u školi, nekako smo sitni pred stranim rečima i ozbiljnim facama. Vizite su super obično kad doteramo da idemo kući…. Te radosne osmehe je teško opisati: trenutak kad dobijamo otpusne liste a odlazak u spoljni svet postaje realan, makar na par dana…..
  • terapije, lekovi, previjanja, menjanje pelena, kupanja, bockanja, užurbane sestre, novi pacijenti, lekari koji uzimaju anamneze, sestre koje rade EKG, potpisivanje papira, prepričavanje istorija bolesti, odlasci na neke tamo preglede (rentgeni, skeneri, biopsije…..), pa ručak (a tek bolnička klopa…. il hladno il nezačinjeno…. riba/pire/makarone/riba/pire/makarone (svetla tačka postade boranija, čovek da ne poveruje ….)
  • i odjednom…..mir….. popodnevna pauza u kojoj se inače dešava najlepši deo dana – POSETE. Ovih 50 dana su posete zabranjene na nivou celog Kliničkog centra, zbog gripa, malih boginja i koznačega, pa smo ta dva sata prepušteni sami sebi….. sestre uživaju u miru svoje sestrinske sobe, piju kafe i ručaju a mi kunjamo…. telefoniramo….. plačemo….. svako sam sa sobom a opet nekako svi zajedno.
  • večera u 5:30…. nikad mi neće biti jasan raspored i satnica obroka u bolnici, ko to određuje, ko to smisli, ali tako da potpuno nema veze ni sa bioritmom niti sa nekim medicinskim razlozima. Za večeru obično niko nije gladan ali jedemo po navici, znajući da je doručak pola dana udaljen……
  • i povečerje….. u punoj a pustoj intenzivnoj nezi u kojoj nema tv aparata, nema ničega da malo odvuče pažnju…. samo svetlo…..i kako je ko sebi osmislio vreme…. sitna i retka priča izmedju samih nas, i mnogo telefoniranja sa spoljnim svetom. I istih problema u komunikaciji, gde smo mi unutra prosto mnogo razdražljivi. Sve nas čujem, kako željno pozivamo najbliže, da ih malo čujemo, da malo zavirimo u onaj normalan život, a onda, posle par rečenica postajemo nervozni i oštri, nesvesno podižući oklop prema onima koje najviče volimo….a sve iz očaja….jer nismo tamo, jer to nije naš svet….. jer želimo sve da čujemo a boli nas što je to tako daleko i što smo otrgnuti odatle. Svaki se razgovor mahom završi praskanjem ili naglim prekidom veze. I onda tiho uzdisanje iza zavese…… Bes i tuga u isto trenutku…..
  • svetla se ne gase do 22-23h, ali mnogi već naviknuti spavaju i pod svetlom. Leksilijumčić za svakog, da olakša spavanje….. da se što pre obrne brojčanik, da uđemo u novi dan….. dan bliži onom kad ćemo dobiti otpusnu listu……

I da, moj je stigao ….. odoh sutra kući!!!!!!

Da zagrlim Pile i Žabca i Matorog i Bakanu……

I da se okupam 🙂 Konačno…….