Iskustvo: PET skener

Malce sam još sinoć poslala kod Bakane. Da mogu da se naspavam, razvlačim ujutro po stanu i naravno, ne zaboravim da ponesem sve što treba. Međutim, od spavanja nije baš bilo bog-zna-šta, što od treme, što od gladi, što od kijavice! A lepo mi je dr rekla da se potrudim da na dan pregleda budem zdrava! Ko za inat, Žabac je dovukao neki virus (pola tima je bolesno) i razdelio po kući….

Uglavnom, psihički je bilo najteže. Trebalo se suošiti sa ponovnim odlaskom u KCS, proći pored Klinike za hematologiju…Noge su mi bile kao od olova (mada je tome doprinelo što i dalje imam ozbiljne trnce u levom stopalu), jedva sam odšetala od kuće do poliklinike.
Nacionalni PET centar u poliklinici KCS se nalazi na nivou -2. Najlakši put do tamo je kroz bočni, “ulaz za zaposlene”, kroz rotaciona vrata, pa niz eskalator odmah iza portirske kućice. Kad se siđe na donju etažu, PET centar je pravo kroz staklena vrata.

Kupih tri male vode (potrebno je popiti minimum 1 litar vode pre početka procedure) i smestih se u čekaonicu, zajedno sa još 8 današnjih sapatnika. Pripremila sam se na dugo čekanje, poučena prethodnim iskustvom. I mnogobrojne odlaske u toalet.
Ovaj put su, međutim, bili dinamičniji. Veoma brzo me je sestra prozvala da uzme neke osnovne podatke, izmeri težinu i visinu (60kg, ugojila sam se ceo kg od septembra!!!), izmeri šećer u krvi (4,7! Školski!) i plasira braunilu. Uhhhh, stresla sam se čim je rekla da ispružim ruku, al je zapravo bila veoma nežna. Svakako da psiha čuda čini, ko zna koliko će mi vremena trebati da bar malo zaboravim na tolika bockanja. Tu sam odmah i poskidala sve metalno sa sebe (minđuše i brushalter, pantalone se na samom skeneru spuste do kolena). I obišla wc prvi put.
Posle još malo ćekanja primila me je i dr, ispitala o istoriji bolesti, predala sam joj sve kopije medicinske dokumentacije i obavestila je o kijavici. Kad smo već kod kijavice, samo da kažem da se od ulaska do izlaska iz KCS danas nisam ni zakašljala! Ma ni šmrcnula!
Opet nazad u čekaonici. Tiho, mirno, svi ćute, sede i pijuckaju svoje vode. Drugi obilazak toaleta (btw, veoma je čisto unutra), pa nazad na stolicu. Naslonila sam glavu i jaknu na zid i odremala. Sećam se da je dr rekla nešto o tome kako prozivaju pacijente po težini. Kroz polusan sam pokušala da rastumačim da li je to po kilaži ili po dijagnozi… iz dremeža me budi tehničar, proziva me da krenem ka boksovima za pripremu. U čekaonici fale dve osobe, a ja sam spavala možda pola sata. Deluje mi da će brzo sad sve nadalje da se odvija.
Sobičak 2×2 (tačnije, 2,3×2,1, prebrojavala sam ploče spuštenog plafona), unutra krevet, stolica i stalak za infuziju. Tu i tada ubrizgaju trejser intravenski, što ne traje više od par minuta. Trejser je inače kombinacija šećera i radioaktivne supstance. Potrebno je oko sat vremena da telo to apsorbuje, a tek potom počinje i samo snimanje PET skenerom. Kako je za to vreme poželjno da se leži i odmara, pa sam se izula, smestila na krevet u boksu, pokrila jorganom i zaspala.
Sestra me je probudila posle sat i po! Morala sam hitno do toaleta (treći put! nisam ni znala koliki kapacitet bešike imam) a zatim pravac skener. Nadalje, pregled podseća na CT skener. Legne se na pokretnu traku, podignu ruke iznad glave i onda te ta traka voza napred nazad kroz obruč gde je skener. Samo što ovde nema ubrizgavanje kontrasta i niko ne dovikuje “Ne diši! Možete disati ponovo!” I što ovo “vozikanje” traje 30 minuta.
Po završenom snimanju odsedi se još malo u čekaonici, valjda da vide da se nekome ne sloši od svega. I da skinu braunilu.

Završih i to. Eto. Matori me je čekao isprad poliklinike da me vozi kući. I na neku klopu pre toga. Na klinici sam provela tačno 6 sati, a bez hrane sam bila maltene 24h. Ja inače, što je poznato, sam uvek gladna. I nikad ne gubim apetit 🙂

Sedim sama u radnoj sobi, kuckam, malci neće kući pre srede, da ih ne zračim, a obećala sam i Matorom da ću noćas da spavam u odvojenoj sobi.

Sijam ja, sija jelka, prave smo cimerke 🙂