Bolnička hrana i kako je izbeći

Posle dve godine se neke stvari nauče…. prostudiraju detaljno….apsolviraju….doktoriraju, ako treba.

Prodjoh nekoliko klinika….i valjda zajedničku kuhinju.

Jedina poruka ovoj državi: žali bože bačenih para na hranu ovde.

Ovo je sramotno. Toliko se hrane baci na kraju dana da prosto ne verujem da je iko ovome ma i sekund vremena posvetio. Utisak da je sve neosmišljeno i neizbalansirano. Dani mrmota….svaki ponedeljak je isto, svaki utorak….. A postoji nutricionista, jedino ne znam koliko i šta uopšte odlučuje u celom ovom zdravstvenom haosu….

Doručak:

• sendvič sa puterom, najslanijom šunkom i narendanim kačkavaljem i krastavcem u tragovima. Jestivo!
• kačamak – bez ukusa i sa komadom belog sira. za nas sa lošim crevima i potencijalnim dijarejama izbačen kao opcija….
• rol viršla?!?!?
• jaje, integralna kifla i žuti sir…. fali nešto, išta da “poveže” sve to
• ekspandirana kajgana iz rerne -to mu valjda dodji jaja i prašak za pecivo….dodaju u to beli sir i komadine šunke i sve zajedno em nema nikakav ukus, em je hladno….. nekako osećaj kao da se jede vileda sundjer….
• palačinke od heljde sa marmeladom od šipka. Jestivo mada žilavo i hladno …..
• hleb, puter i marmelada, ona gorepomenuta. Jestivo!

Ručak:

• grašak/boranija – hladno, gusto, samo skuvano, onako, sa nekim sumnjivim, žilavim mesom….može da se pojede, ali bukvalno je samo u kategoriji “jestivo”….
• sladak kupus sa parčetom mesa….pardon, PALAMAROM mesa….serviran uz viljušku, pa kako se ko snađe…. hladno, nadima…..
• pire i barena šargarepa (bez ukusa i hladno/mlako) sa potpuno anemičnim, gumiranim batakom….. ovo od prošle godine ne uspevam ni da pogledam….
• prženi oslić i pilav….. veoma ukusno i veoma jestivo i jedan od normalnih ručkova
• klot pasulj – meni omiljeni, neki se i žale, ali od ponude jedno od retkih jela kojima se obradujem
• makaroni sa mesom – Bože! kao splačine da donesu….. raskuvani makaroni, hladni sa nečim što bi se, u nekom moćda toplijem stanju moglo nazvati prelivom od mesa….. jezivo, ružno, nejestivo…..
• punjene tikvice/paprike. Jestivo, ukusno, u rangu sa oslićem i pasuljem!

Večera:

• oh…. sve grđe jedno od drugog….. dakle…. jaje, bela kifla i najgrđa pileća pašteta sa gomilom aditiva…..može da se savlada, ali čemu baš?
• “pogačice sa sirom”, tačnije leba sa leba, jer nit sira nit jestivog testa
• oni makaroni od ručka
• pita sa mesom/sirom/spanaćem…..suva i masna tako da se ulje cedi sa njih u tanjir….
• i ko zna šta još jer ja večeru baš baš izbegavam

Savet za boravak ovde, preživljavanje i održavanje kilaže makar na početnoj je da imate nekoga iz Beograda koji će vas snabdevati klopom svakodnevno…… ili da se snabdete nenormalno velikim količinama keksa i grickalica da pokriju doručak i večeru, a ručak nekako savladati….. Jedan od komšija je silazio dva puta dnevno u lokalni restoran, na pristojno jelo….

Ja, od ostalih, a polunormalnih varijanti, smislih dečije paštete koje nemaju aditive (koliko sam uspela da iskopam Patelina Junior i Carnex Smazalica)…. i Quicky supice koje su pune aditiva, ali su tople i zasite prazan stomak, bar malo…..

Al za njih vam treba kuvalo 🙂

A to otvara čitavu novu temu………..

Sitni problemi i krupne terapije

Nedelja treća u bolnici se završila. Vezano treća. Ona kad kući ne odem i decu ne vidim eto toliko dana. Onda kad je Pile ljuto na mene i neće da priča telefonom. Onda kad se i zabrojim oko broja 15 pa osvestim ko zna kad….

Ovaj put sam stigla na jaču (uvod u “možda ćemo transplantaciju na kraju ovog ciklusa”) terapiju koju ću ja “sigurno odlično da izdržim jer sam mlada i jaka”… I to je bilo to. Opis i najava onoga što me čeka…

Ono što mi nisu rekli je da ću se od ove terapije “odjaviti” i da neću prepoznati ni Bakanu ni Matorog kad dođu da me obiđu treći dan….

Ono što mi nisu rekli je da ću biti u snu iz koga neću znati da se probudim, toliko da ću još danima da budem nesigurna šta je san a šta tačno java…

Ono što mi svakako nisu rekli je da je očekivani pad krvne slike takav da ću i dan 14. od terapije biti u bolnici sa mizernim parametrima….sve je spalo!

Leukociti 0,1 …. Hemoglobin 78….. Trombociti 12……

Biohemija kao da ne jedem ništa – a jedem….

Bar poslednjih 5 dana….. 🙂

 

Ono što su rekli, a ja definitivno ignorisala, je da će kosa opasti….

I jeste – za dan!!!!

Od guste, kovrdžave kose ostadoše dva tri pramička….

Kao ludi naučnik sam 😀

 

Od ostalih sitno-krupnih problema izdvajam:

… da su mi malko bocnuli pluća dok su ugradjivali venski katetar, pa smo to snimali na rentgenu svakodnevno + sam ležala na desnom boku danima – rekao grudni hirurg…

… da sam napravila sebi plikove termosom na ledenim nogama…. pa sad ne smem na noge dok to ne prodje – rekao plastični hirurg…..

… da me noge nestvarno bole jer su pre tri nedelje izbacili i moje neurološke lekove – rekli hematolozi 😀 …..

 

 

I tako…..

Sitni problemi i krupna terapija….

Još da saznam koji je ovo protokol….

I da jednog dana zapišem šta sam tačno, tokom dejstva terapije, sanjala….

Jer šteta da ostane samo u mojoj glavi 😀

 

 

Malo dete i veliki svet

Ode veliko dete u veliki svet. Mamino veliko dete. Mamina prva ljubav. Najveća.

Ode da sebi izgradi budućnost. Život. Mogućnost, makar…..

Nažalost, a na svoju sreću, Žabac nije rodjen za ovu zemlju, za ovaj grad i za ovo vreme. Rodjen je za nešto mirnije, uredjenije, stabilnije. Za veće mogućnosti, za ljude manje ogorčene, za sistem, za pravila, za dogovore….

Ovde, ugradio je sebe u hokej, izvidjače, pomalo i školu. Ugradio je sebe u naše živote, oplemenio ih. Jedini od svih nas koji je miran, staložen, “pomalo lenjiji”, kako sam kaže.

Od one dece za koju sve babe po zgradi kažu “pa na koga je tako fin” i “joj, što ti je dobar onaj stariji”….

A ja rastem…..

Od one dece za koju svaki roditelj kaže “kod nas je uvek dobrodošao” ….

A ja rastem još malo…..

Od one dece što ga hvale i vole i nastavnici i treneri i prodavci u lokalnoj bakalnici i svi što da sretnu i upoznaju…..

A ja porasla do neba i nazad…..

Od one dece što ih nije sramota i da ga mama poljubi na ulici, od one dece što su maze i kad naleti pubertet….od one dece što se čak i u četrnaestoj ne svadjaju, nego samo pomalo prevrću očima….od one dece što ih samo dozivate iz sobe u sobu, ali uvek znate gde su, jer se javljaju telefonom čak i kad su sa društvom posle mature produžili još malo po gradu…

Moj prvenac, moje prvo carsko dete, što sam preplakala prve dve noći u bolnici kad mi ga nisu donosili a ja ga zamišljala tužnog medju nekim nepoznatim bebama u nekoj velikoj, bučnoj sobi….

Moj maleni koji me je kupio prvim bezubim osmehom, prvim gukanjem, moj najbrži puzač i super spretni hodač, onaj što je ustajao pre prvih petlova i ušunjavao se kod mene uz “mama, sok od jabukeeeeee” ili “češkaj meeeee”….

Moj klizač od treće i nespretni hokejaš od četvrte….. Bože, na šta je to ličilo…..Otplakao je prvo stavljanje kacige na glavu i rešio da celom svetu kad poraste priča kako ga je mama ucenila da postane hokejaš jer je rešila da proda njegove plastične klizaljke ako ne pobedi strah od kacige…. Onda je godinama uporno išao na treninge i kao bik Ferdinand klizao oko gola (i mirisao cveće), daleko od akcije, nezainteresovan za sve oko sebe….. dok tamo negde pred sedmi rodjendan nije ponosno došao kući sa treninga i svečano saopštio da je on lično pitao trenera da bude golman!!!! Oh, moje sreće zbog te hrabrosti i očaja zbog svesti o količini, veličini i ceni opreme koja nas od tog trenutka čeka…..

Moj centar sveta, moj drugar, moj sapatnik, moje sve…… Šest godina smo sami gurali kroz sve što nas je snašlo, hrabro, bez panike i straha…. Kako je osećao sve što nam se dešava i nemo me hrabrio, onako detinje….. Prošli smo moje krize, frke na poslu, velike sreće, ogromne tuge, smejao se, plakao, igrao, tugovao, sve uz mene, rame uz rame…..

I uvek je imao i pravi pogled i pravu reč…. Nikad klonuo nije, nikad posrnuo nije, a svašta nas je šibalo…. A sve previše za njega malog a rodjenog zrelog i dobrog i “fabrički ispravnog” kako ga ja opisujem svima…..

I kad je moja bolest naletela i izvrnula nam život naopačke, on je ostao najstabilniji, tiho i odlučno je gurao kroz opaki sedmi razred, klecnuo nije, suzu pustio nije, zakukao nije….. I sve uradio kako treba, bez glasa, bez opterećivanja ikoga….Uvek tu da pomogne, i oko mene i oko Pileta…

Sada je hrabro i zrelo zakoračio i otvorio novo poglavlje u svom životu, a ja sam i danas najponosnija na njega. Znam da će uvek da bude baš takav kakav jeste, šta god da izabere sutra. Miran, staložen, “pomalo lenjiji”…..

Otišao je da tog golmana razvije dalje, negde gde ima mesta za njega, gde može da uči više, gde da može da pokaže više. I čujem već sad, posle dve nedelje, da je zadovoljan: “mama, ovde su svi baš fini….”

U kom god pravcu da krene biću tu da mu budem vetar u ledja. Rešavač problema. Savetnik. Nemi posmatrač ako treba.

Njegov najvatreniji navijač.

Prohodavanje – faza 2: Kako pobediti strah i šta se sve može postići

… post je, naravno, prošlomesečni, julski, retrospektiva šta smo sve postigli za mesec dana….minus dve nedelje terapija…..od prvih nespretnih koraka uz dvostrano pridržavanje do samostalnog hoda, veoma sigurnog, sa hodalicom…..

Moj osnovni problem je strah.

Onaj parališući, neracionalni.

Onaj kad fizioterapeuta pitam “Si normalan?” kad mi kaže da koraknem dok se držim za vazduh…..

Strah da zakoračim, strah da sam bez oslonca, strah da ću da padnem, strah da ću da proklizam, strah od povrede, strah od nemoći, strah od straha…..

Razbijači straha su, opet, razni: fizioterapeut, Žabac, štap mog dede (čuven po tome što je deda, šlogiran i dementan, silazio na ulicu, medju ljude i “pucao” iz istog), hodalica zvana Džoni (moj najnoviji najbolji drug…..boje bakra…..idealan za policu na dva nivoa, jednog dana, kad više ne bude morao da mi vude verni pratilac)….

Bitno je naći pravi balans izmedju straha i želje. Ili obrnuto, šta naidje prvo. Imati pokretač i motiv, a opet, znati gde je granica, za sada, znati koliko telo može. Biti svestan kad može da klecne koleno a kad da telo savlada opšti umor.

A prepoznati kad može i korak više i korak dalje.

 

Ja sam kroz moj strah i želju stigla daleko za ovih mesec, sad već i dva.

Hodam sama, uz pomoć hodalice. Ustajem uz istu, manje ili više lagano, idem sama po stanu, dohvatim sve što mi je u visini od kolena do glave, dokle mogu da se blago uspravim ili izvedem polučučanj, uz držanje, naravno. Mogu sama do toaleta, pa konačno se oslobodih i pelena. Prvo dnevne, pa noćne. Pile, pa ja, eto kako se sudbina malo poigrala sa našom porodičnom dinamikom…

Idem do kafića ispred zgrade svaki dan, na limunadu i kafu, sama ili uz društvo. Do tamo savladam mnogo koraka i četiri stepenika, za koje mi je i dalje potreban saveznik da snese hodalicu i meni bude siguran oslonac.

Jednom sam se usudila da odem pešice i do kafića koji je desetak minuta hoda od kuće…..u normalnim okolnostima. Nisam išla sama, povela sam fizioterapeuta i kumicu. Previdela sam jednu malu, malecnu uzbrdičicu…. i rampu, ozbiljnu, na tom istom putu….. Do tamo sam pauzirala nekoliko puta, sedela, pila vodu, bodrila se, smejala sama sebi što sam uopšte i pošla, kukala na rampi da ću da budem ko Šilja na skijanju ….

Stigli smo posle ko zna kog vremena, niko merio nije, bili smo željni i kafa i sokića….. Povratak je bio mnogo lakši, malo okolo ali po ravnom…. i trajao je neverovatnih 45 minuta!!!! Stajala sam posle svaka tri koraka, da dodjem do daha, povratim snagu, usmerim noge u pravom smeru…..

Naredna četiri dana sam dolazila sebi i oporavljala se od najgore upale mišića koju sam ikada imala. Dva dana sam mislila da mi izlaze kamenčići iz oba bubrega sinhronizovano. Boleo me je svaki mišić, svaka koščica. Pila sam lekove protiv bolova, vitamine, redovnu terapiju i kukala, kukala, kukala…..

I to je prošlo a ja sam izvukla pouku iz te avanture. I koliko sam željna i gde su mi limiti. I kako  da to uskladim…. Sad mi u bolnici cimerka kaže kako sam neverovatno obazriva i promišljena oko svakog poteza koji izvedem….

Eto, čudo je iskustvo, al retko se čovek uči iz tudjeg…

 

 

 

Prohodavanje – faza 1

… evo mene, posle duže pauze…. opravdane, jer sam vreme trošila na sebe, na decu, na Matorog , Bakanu, prijatelje, tenis i fudbal 🙂

U onom delu gde sam se bavila sobom sam:

• ispijala silne kafe sa drugaricama po kafićima u okolini (dokle imaju snage da me guraju), povremeno se šminkala i lakirala nokte,
• lečila ešerihiju u urinu (prouzrokovanu višemesečnim trpljenjem katetera) antibioticima a onda kojekakve posledice prevelikog ispijanja istih
• podnosila posledice zračenja – afte – i jela pasirano (jedva) i špagete sa paradajz prelivima (usisavala ih kao Maza i Lunja, sjajna ideja i spasonosno rešenje kad sam već htela da odlepim od gladi)
• ono najbitnije od svega: PROHODAVALA!!!!!!!

O, da, prvi korak ka normalnom životu!

Put ka samostalnosti!

Neverovatan podvig, a i ozbiljna avantura posle pet meseci ležanja!

Kao prvo, potreban vam je dobar, energičan i nepokolebljiv fizioterapeut, po mogućstvu po preporuci. Kao drugo, dobro dodje sestra od strica (?!?) da zapričava prisutne, dodaje rekvizite, pomaže pri ustajanju. Treće, veliki dodatak je domaćinski raspoložena baka(na) sa pitom ili kolačima. Četvrto je veliko dete, raspoloženo da kuva kafe prisutnima, kako ko dodje, redom…. Bonus na sve su Matori (nedeljom) da pušta dobru muziku i bebac (kad je budan) da smeta rasipanjem igračaka.

Rezultat svega nabrojanog je da ja, posle samo tri nedelje ne samo da stojim, već i koraknem u stranu kad se prebacujem sa kreveta na kolica. Mogu da prebacujem težinu sa leva na desno. Mogu i da stojim bez pridržavanja par sekundi.

Julski post….početak jula, da se naglasi…..svuda me voze, vezbam redovno, u bolnici tokom treće terapije sam napravila prvi korak….prvih 36 koraka, da budemo precizni…. (svratili u posetu, kao…..)